Postoje pesme koje se ne čitaju lako.
Postoje stihovi koji ne miluju – već opominju.
U ciklusu „Zlobraći“, „Zlodan“ i „Zlopev“, Ranko Vuković progovara o zlu, o ćutanju, o raspuću savremenog čoveka.
Jezik je gust, simboličan, pun novih reči i arhaičnih prizvuka. Ali iza te složenosti stoji jasna poruka – ne pristati na bezumlje, ne ćutati pred zlom, i sačuvati čoveka u sebi.
ЗЛОБРАЋИ
Разбратници самоникли,
немоћници гвозденозуби,
неопевани скомрачници,
једноутробни божогроби,
ненаједи неумолни,
невратници кукавељни.
Самосудни нисте, а каменосрдни,
истоимени,а одљуђени.
Ova pesma nastala je nakon dana koji je započeo „Zlodanom“ i „Zlopevom“. Govori o onima koji ne misle svojom glavom, ali su nemilosrdni. O onima koji liče na nas, ali nisu isti.
„Ima nas koji nismo kao oni – i to me čini sretnim.“
ЗЛОДАН
Док јалови расудници правду привиђају,
покора и помирење, са памети отресина,
порекла беспочетна невидом опија.
Око времена нашег само крсна словеса,
и док дијак, погледа влажног, вазглас упућује,
непостид нечовеку непроход простази.
Грешни се проповеди не плаше,
злу се језик откинути мора, ал се добро добру прошлим не призива.
Пустикуће прождиру и своју децу,
хаос је људима само почетак реда.
„Zlodan“ govori o vremenu u kome se pravda priviđa, moral potiskuje, a haos postaje početak reda.
Ćutanje je u ovoj pesmi predstavljeno kao saučesništvo.
Ne treba ćutati – jer ćutanje sahranjuje istinu.
ЗЛОПЕВ
Оглодан ноћима несна од преума,
у поспаном благостању богоморно ћутим,
јер сачовек снеруке посеја дане,
и злослут злокобог злоумом злохрани.
Христоименом и безименом срце је у камену,
и богоплета судба,
дуговечна ломивратица,
надмоћнике непутом натера.
Одумљени младари грободери постадоше,
богољуди на распутици стоје.
Дување језе на безветрици, говор горобиља разгони,
а тиховање наше на укопника личи.
„Zlopev“ je pesma unutrašnje borbe. Govori o čoveku koji ćuti u svetu bezumlja, dok zlo raste i hrani se slabostima.
Pitanje koje ostaje da visi jeste – šta tada čoveku preostaje?
Posle gustine i tame, dolazi pesma „Oku“ – jednostavna, ogoljena, ali snažna.
Suze su i za dobro i za zlo. I zelene su – boje života.
ОКУ
Мом оку сузе.
Слепе,
светлуцаве,
уморене,
непроспаване,
својим видом невиђене,
у погледу погребљене,
погледом похаране,
добру и злу братски подељене,
свима посвећене.
Зелене.
Posle svega – ostaje osmeh.
I nada da susret sa sopstvenom istinom nije kraj, već novo početak.
КРАЈ
Од првог усана покрета,
осмеха упућеног мајци,
до беспута и песмопоја,
гробоумја и зловерја.
Са моштима својим када се сретнем,
поново ћу се насмешити.
Ove pesme nisu lake.
One traže zastajanje, promišljanje i unutrašnji napor.
Ali u njima postoji nešto dragoceno – vera da zlo nije poslednja reč.
„Има нас који нисмо као они.“
I to je dovoljno da svetlost opstane.