Ovo su pesme Ranka Vukovića, sabrane iz ranijih zbirki.

Originalne stranice i ilustracije donosimo u izvornom obliku – onako kako su prvi put objavljene.

Пород

Гласом угасника што њиви,
пуштам тишину да говори,
да камен и кост,
казна и коб,
неродицу разнебеси.
Осењен,
расрбљен,
непродужен,
сенком својом убраноm,
налазим себе у свакоме.
разлазом крајеве спајам.
Мртав сам био,
сада сам умро,
и жив на крстишту погробљен.
Мртво је и дете нерођено,
и живот је мртвовечан.
Вечни покој светорођеним,
и светонерођеним.

УМОР

Довољe и светоноше,
понизих се, неуклоник,
и не бих спасен.
На распућу, неућутан,
призивах истину,
и не услишише.
У одежди права,
из света исходим.
Даривам себе високим челом,
грехован, себи опраштам.

СМИРАЈ

Јесам ли човек,
или привиђење,
упокојен или жив.
Трпац и жедник,
што поклања колена своја,
приклоног чела слута,
ил безумљем осијан,
непокајан гладник.
Где год да станем,
поносан на своје најежено тело,
увек на крају,
стално на почетку.
Дај ми, Благи, уснуће,
да се створим,
да и једном,
лако живим са собом,
да не ишчезавам страхом.

ГРК

Ходим сужањ ломигоран,
на видишту четвоространим.
Многа јутра бездомничка,
тужим, тражим не узимам,
ране горим да бих дао.
Мраморан и учитељан,
танку песму занебесах,
свету свату неумучну,
молитвеност божјачку.
Срдољубну, као живу,
мудрим је и вазданим,
а тиха светлост двоjеслова,
младу муку старостави.

УРОЧИЦА

Кад ноћнице зловетре запевају,
ко да су Христове сестре,
кад нисам сасвим свој.
Кише односе време
пролази Бог кога ни било није.
Животом загрми непостојање,
празно у празном нестане.
Горки горштак ветровњак,
остави ланац на голој снази,
наук и нагрду,
измеглицу тугом расплинуту,
косу у цвећу што умире,
поглед питом, плав,
и урек, уречен, оглашен.

СТРАШНИК

Кроз зубе пева,
истиница бездетница,
док десет душмана,
гробобрадци душана
чувају међе злоочника.
Ми нисмо обредници смртохода,
ал корак од вечности,
испред богвидице,
црном водом,
праскозарјем неначетом,
свете рушимо,
у јауку јеке многонични самирено,
огњишта својом крвљу гасимо,
кроз зубе сами тужбалице певамо.

ПРИЧЕСНИК

Онебешен и обручен погубником,
метежан и пустошан,
са небом у сећању,
исахле кости богородитељске,
погледом стаклим.
Братотворим светодушно,
чудотворним недомислено
и бојим се смелица,
што кроз утишје чедољубиво,
земаљско земљи дају.
Грабитељима и раздатељима.

ЋИРИЛИЦА

Азбукице богвидице,
и Бог Вид јеси,
и трава и земља,
и добро иже јеси и глагољ.
Тврдо слово као село,
као ук.
Реци, буквице, климентице,
на покој наш људи мислите.
И би Вук,
и би Срб,
и тама над безданом несврзислова.

РАСКОВ

Мисли моја покрштавања,
сувоједицом храњена.
Кољидавко богопријемчива,
поштењем кажњена,
горка смрти некрштеног детета.
Са животом једноданка,
муци чинилаца,
поју и распону успомена.
Ко си кад постанеш друга,
обескрвљена,
повређена,
руком уморне самилости додирнута.
Клетвеник и гробник,
где су када нестану,
са ватришта твога где немри човек.

НЕДУГ

Окупан молитвом,
ко неродац сретан.
У ватри плачем,
смрторадостан.
Ништа ни у чему,
ништа у свему,
неснага умом клетви.
Ископан,
траву са гроба гризем.
Дахом и дамаром,
огорелине видам,
старожитим,
старопочивам,
пролазим
Рађам се.

СРДИ

Врапци кад,
забораве да воле,
у злој слави,
невидовној,
жива спаси,
сироуми,
себе радо,
смртосрби.
Кад стар,
осетиш као песма,
и поругом оприрођеним,
проговориш,
породи кости,
смртољуби,
себи немилосрди.
Кад препукли снови,
закољу непца,
истинослови,
потражи љубав,
властитој смрти.

ХУМ

Труле кише самотнице,
над растемељеним сатрпницима,
хуми ништих богатитељ.
Изнемоглог ума,
дани наметнути,
младе смрти порођена деца,
у обући од свиле.
Отачко злочашће,
кроз босиљак изгледано.
Мрзоморе пуне, руке оброшене,
досада смрти неисплакане.
Прошлост ми је умиљења источник,
у ад ћу отићи нераскајан.

ПАЛИ БОГОВИ

Страхопатни руже богу што приличи,
павши посрнуле придижу,
болестан болеснога блажи,
огубани у уста целивају.
Блудне безбратнице мошти свете објављују,
мртве душе у пуноме броју разапињу,
живоносу земљу не гутају,
а душеспаситељи, громижелно,
непомрачне милодаре гасе.

ЗЛЕ КРАСТЕ

Чопоре се моје огореле сумње,
а бездела наша крстолика,
ко зле красте мећаши постају.
Немам суза, ушима не плачем,
а бог нисам да сам мера свему.
Кратко жив, али дуго већ мртав
гутам стварност и посрћем песмом.
Вук је вук, а човек нечовек.
Ни себе не тражим изван људи,
и моја је памет пометнута.

БДЕНИЈЕ

Дописаше славослов светитељу,
и рожданик болу у колевци,
и старине своје опојаше
кад ништитељ стаде на курјаков траг.
Празне очи благоутробних крвохлепно засијаше.
Судиште изморничко пузибрат приправи
да задрхта плод под срцем мајке.
Живоначелни овде нису,
ту и господ громовима гата.
Тела су њихова крвопролитна,
чему безимена громила.

САЛИВАЊЕ СТРАВЕ

Правда невиделица, слутовита самониклица
сећања светаца вековечи,
а гробљивој савести руке привезује.
Не бојте се нерођени.
Рођење је своје, а смрт припада свима.
Забради црни, страшни каматници,
малима времена не дају.
Слаби скрђено пропадају,
а издржљивост, казна грдобна,
овоземност у руг претвара.
Не бојте се рођени моји.
Бистроток или тмица устопица,
ми морамо у сусрет себи,
ми смо боготражитељи.

ПИСМО

Непостижни сведржитељу,
богоначелан нисам,
али и расапљен,
самотворaн, а ништ,
росу са срца скидам,
и неснађен молим,
да ме смрт бездетног не нађе.
Наново сцрњен у мркости,
гроб оца срцем огруђујем,
и причестне прикладе причам.
Не дај несазнатљиви,
поново вaпим,
не дај пропадљивом сливању браде,
да ме смрт бездетног нађе.

ИЗГНАНИЦИ

Од туђег само крв направи своје.

Од свога само крв створи туђе.
Једино крв Његова, мир је створила.
Могу ли, Човекољупче, да легну у гробове предака,
и да остану у својој земљи?
Крстаче горе.
Свeће се гасе.
Запеваше петли кривци.
Ко припада свима не сачува себе.
Грдина бола,
на сахрани једина пратња,
опроштај прима орошена срца.
Будни се питају, док саљуди спавају;
Уме ли Световид да загрми,
кад Вучији зов људским трагом крене,
и божји приложници постану бескућници?
Оче, сoхрани.
Оче, благослови.