Proza

Proza Ranka Vukovića otkriva svet koji je istovremeno tih i snažan — svet u kojem svaka rečenica ima svoju težinu, a svaka misao ostavlja trag.
Ovde se ne priča samo priča; ovde se gradi atmosfera, otvaraju se pitanja i čitaocu pruža prostor da uđe u druge živote, druge puteve i tišine koje svi nosimo u sebi.

Rankova proza je iskrena, surovo realna kad treba, nežna onda kada najmanje očekujemo, a uvek protkana dubinom koja se ne čita brzo — već polako, kao razgovor sa sobom.

МАРИЈА И СТАНОЈЕ

Марија је већ 10 година била удовица. Пре мужа, умрло јој је и двоје деце на основношколском узрасту. Своје претрајавање попуњавала је редовним посетама сестрама, које су живеле у иностранству, бањама и самовањем у свом једнособном стану на Врачару. Осим поштара, који би јој донео пензију, ретко ко би јој зазвонио. Још док јој је муж био жив, о славама и другим пригодама, умела је да измења пар погледа са Станојем, који беше ожењен. Ништа више од тога, али, показаће се да је и то било довољно. Живот их је раздвојио, али није заборавио да их поново споји. Звоно се огласило.
Добар дан Марија!
Станоје, ти си?
Ја сам, чујем да је Тихомир умро?
Јесте, има 10 година, уђи.
Нећу да уђем ако нећеш да се удаш за мене.
Ма, уђи да попричамо.
Причаћемо, ако се удаш за мене. И ја сам сам, има 5 година како је Вука умрла. Ја сам малопре чуо да си сама..
Уђи, брате!
Ја ти рекох.
Уђи, хоћу.
Марија је тада имала 70 година, Станоје 80. Она је са Станојем проживела 10 најлепших година живота. Он је, поред одличних примања имао и кућу и окућницу од 20 ари у Јајинцима ,коју је претворио у врт. Ни за срећу, ни за тугу, никад није касно. Увек може горе, за боље је мало теже.

СВЕСКА

Свој први меч сам имао против неког Шулета Шица, локалног табаџије. Он је, пар месеци пре, отишао у суседни град, где се за већу хранарину, борио у велтер категорији у Слободној лиги. Најбољи клуб у тој лиги улазио је у Другу савезну лигу. Шиц је био искусан борац, преко 50 мечева, али бараба. Одавно сам био спреман за први меч, чекао се само противник који је био на мом нивоу искуства. Дан пред мерење, Чавки, нашем велтерашу умре мајка. Чаврљан, његова замена, се негде зверски напио. На наговор мога брата, ја се појавим на мерењу. Предвиђања су била да ће Шиц да ме одучи од бокса, да ће направити млевено месо од мене, ако секундант не баци пешкир у ринг на време. Каже мени брат:
Слушај, имам овог тупана у свесци, знам све о њему. Победићеш га глатко, само ме послушај. Он мечеве добија на страх, на репутацију нокаутера и уличног борца. Највише што подигне руке, то је до висине груди. Глава му је чиста мета. Јурнуће одмах да те самеље, не жали тај да добије и пар удараца, само да приђе и проспе своју неконтролисану серију. Бије сумануто широким крошеима, хвата, прибија се, али млатара рукама. Истог тренутка ће јурнути. Одмах га одвали десним директном и још пет шест, као у врећу. Онда стани, не улази у тучу, ту је бољи. Корак назад и чекај да опет јурне. Одмах ће то урадити, сада већ побеснео. Опет прво снажан десни директ па још  пет, шест. Поново корак назад  и чекај. Тај не уме да дигне руке, нити да схвати шта треба да ради. Сада ће кренути главом напред као ован, да би те угурао у конопце. Лева рука напред, пусти га нека пробије леву руку, ескиважа у десно и кроше. Онда га одмах појури крошеима.
Све се одвијало, аман у милиметар тако. Практично, нисам добио ниједан ударац, а задао сам их 20-30. Толико сам га излудео, да ме је на крају шутнуо, хтео је у јаја, али ударио ме је у ногу, после чега га је судија дисквалификовао. Публика је Урлала од одушевљења,а Шиц ме је псовао, претио да ће ме згазити у граду… То ми је био најлакши меч у животу, а лансирао ме је као противградну ракету. Одмах сам постао име. Касније сам сазнао да је секундант добио инструкцију да баци пешкир у ринг после 15 секунди, али када је видео да сам га уздрмао првим ударцем, одлучио је да сачека још 15 секунди. Касније више није размишљао о томе, уживао је у мојој супериорности.
После пар месеци, изашао сам му поново. Све је било као преснимљено, само што више нисам имао страха, па сам га још финије обрадио. Више није псовао, ни претио. Схватио је да против мене нема шта да тражи. Питао сам га после меча зашто ме је први пут шутнуо. Каже:
Морао сам, боље да ме судија дисквалификује, него да ме нокаутираш.
Ето, то је било најпаметније што је могао да смисли. Глуп са паметним не може да изађе на крај. Од тада сам и ја имао своју свеску са свим особинама и манама могућих противника. Томе те само брат може научити!. Овај меч ми је добила  братова свеска.

ГРУЈО

Као ђак, више сам био немиран него што сам био лош, али једну годину Гимназије сам и ја изгубио.као и мој брат. Он због латинског, ја због математике. Мислим да сам био трећа година, када сам био закон за школу. Ту сам био за свакога кога је требало одбранити. Гимназијалци ти нису били баш за битку, али ја сам се увек поносио што сам најјачи у школи. Једног дана, журим да не закасним на први час, кад видим свог одељењског друга, Југослава, како стоји мирно уз неко дрво.
Што стојиш ту? Хајдемо на час!
Не могу, везан сам.
Где си везан?
Ту, и показује ми прстом.
Приђем, кад стварно, неко га је везао кончићем за дрво.
Па покидај!
Не смем, пребиће ме.
Ко ће да те пребије?
Грујов брат.
Е, прво ће морати мене.
Покидам кончић и уђемо у школу. Већ за време великог одмора, прилази ми Грујов брат:
Је ли ти педеру што  одвеза оног смотаног?
Еј, боли мене курац ко ти је брат, пукнућу те, па ћеш да плачеш!
Хоће човек да се побијемо. Одемо иза школе и Грујов брат добије батине. Е сад, ко је Грујо? То је био неки истетовирани мајмун, који је од скоро био на слободи. Робијао Бог зна за шта. Углавном, цео град је цвикао од њега. Мислио сам, готова ствар, одох на час. За време часа, мува ме  другар у ребра и каже:
Ено и њих, скупљају се.
Ко се скупља?
Грујови, мислим да је и Грујо ту. Разбиће те, боље бежи кући пре шестог часа.
Мислим се, да бежим пре шестог, а где ћу сутра?
Питам професора да ме пусти у wc и изађем напоље. Приђем право код тог Грујја. А он, као Годзила! Ружан, разбацан, истетовиран и по лицу…
Здраво, рекох, ја сам Вуко.
Боли ме курац ко си ти! Бежи!
Извини, мислио сам да мене чекате, па рекох боље да се сам пријавим.,ако хоћете да бијете, завршите то одмах.
А његов ће брат: то је тај , бато, то је тај!
Овај? Због овог си ме звао?
Удари му шамар, па се окрену мени:
Мали, храбар си, то ценим, али брата више немој да ми дираш. Срамота ме је да бијем клинце, али  следећег пута ћу то и да урадим..
Окрену се поново брату и рече му:
А ти се више не качи са њим.
Оде човек својим послом, а ја на час. Ноге клецају, а срце ми певуши! Исте вечери, школа бруји: Грујо уцвико од Вука! Фама је фама, некад ти користи, некад штети, али је ван твоје власти. Народу уста не можеш затворити, ма и ако затвориш, на дупе ће проговорити, онако како се њему свиди.

ЂОЛЕ

Имао сам 16 година, био сам друга година Гимназије. Волео сам баскет, као и цела моја генерација. Носио сам лопту у школу да бих, за време великог одмора или после школе, могао да одиграмо партију баскета. У то време, био је неки Ђоле, момак од 22, 23 године. Тај је много волео да ме бије. Ваљда му се није свиђала моја њушка. Дође на терен узме ми лопту, опали ми шамар и онда он игра баскет. Понекад ми само лупи кокавац у главу и шутне ми лопту у пизду материну. Тог дана сам остао после школе да мало боцкам тројке. Сам сам био. Нигде никога, настава у току. Од некуд се на терену створи Ђоле. За главу већи и неупоредиво јачи. Опали ми кокавац и узме ми лопту. Не знам шта ми би, пуче нешто у мени и ја ти га захвалим песницом у главу. Ту ти добијем прописне батине. Одем у школу, оперем крв са себе, вратим се на терен и поново ударим ово ђубре. Потучемо се, али поново добијем батине. Вратих се у школу, умих се, па опет на терен. Овог пута, скоро да је било нерешено. Ја крвав, али ни овај није без рана. Поново у школу на умивање и поново се вратим на терен, спреман за нову рунду. Овог пута Ђоле  поче да ме одвраћа и да се повлачи. Ја, јуриш! Човек поче да бежи.
Упомоћ људи, овај је луд!
Он бежи, а ја камењем за њим.
Е, сад да те питам:
Чиме сам ја то победио Ђолета?
Страховитом снагом воље. Упорношћу. Сломио сам га психички.
Чинило се да нико ту борбу није видео, међутим неко је видео, и то неко кога бих најмање пожелео, директор школе. Одмах је позвао полицију, који су и дошли, али када је све било готово. Директор је изашао напоље, позвао ме и загрлио:
Синко, волео бих да је мој син као ти. Не знам у чему ћеш успети у животу, али ћеш постићи све што пожелиш. Тражи од себе пуно, не задовољавај се малим.
Од тога дана, Ђоле је бежао од мене чим ме види. Да његова невоља буде већа, ја ти у том периоду нагло израстем и раскрупњам се, тако да сам сада и и физички могао да се носим са њим. Веруј ми, нисам пропуштао прилику да га не налупам. Једном ме је другарица напала да сам сурови садиста и молила ме да га не бијем. Увређен, шчепам Ђолета целом шаком за уво и зарежим:
Причај пичко зашто те бијем!Причај или ћу те масакрирати!
Вера, моја другарица је плакала чувши причу:
Заслужио је, молим те немој више.
Више га нисам тукао.
Шта да ти кажем, дуже од месец дана, на мом лицу су се видели трагови. Нисам личио на људско биће. Човек слон! Када ме је отац видео, а директор школе му је све испричао телефоном, закукао је као да сам мртав. То је био први и последњи пут да сам га видео да плаче. И ја сам плакао са са њим. Зграбио је свој трофејни пиштољ из рата, марке Херштал и јурио по граду не би ли нашао овог идиота. На срећу није га пронашао.
То хоћу од тебе, не мање, а више је увек добро!

МАША И МИША

Ову причу сам чуо од свог професора, који рече да је истинита. Дечак и девојчица су се притајено волели. Показивали су то једно другоме осмесима и погледима, али ничега више између њих није било, чак ни у изјавама. На прагу девојаштва, она се са родитељима исели у Аустралију. Током лета. Само је нестала. Узалуд ју је момак тражио погледом у маси ђака на великом одмору. Нема је! Онда му пукне у ушима:
Маша се одселила у Аустралију.
Туга коју је осетио, далеко је превазилазила границе бола, а што је још горе, није се смирила.
Године су пролазиле, једна девојка, друга девојка, женидба, деца, Маша не излази ни из срца, ни из мисли. Почео је да сумња да је уопште постојала, да ју је измислио у тренуцима  својих маштања, и да је ова само наставила да живи тамо где је и рођена, у  идеји о жени.
Прође од тада скоро пола века. Пролази Миша покрај Ботаничке баште и са друге стране улице запази неку госпођу која га гледа. Прометна улица, мислим да се звала 29. новембра. Тротоари пуни пешака и ужурбаних пролазника. Миши се срце узлупа.
Маша!
Прелази улицу, возачи му трубе, псују… Стаде пред њу скамењену и утрнулу од љубави, бола, среће и неверице. Без речи су стајали загрљени на улици. Нико не проговара. Колико је времена протекло, сам Бог зна. Из загрљаја, Миша проговара:
Машо, Хајдемо кући.
Одоше.
Миша  се развео, деца повелика и код мајке.
Маши је муж умро, деца остала у Аустралији, а она дошла у Београд да  потражи Мишу. Ту је била трећи дан, у хотелу, без пријатеља, без икаквих информација, без распитивања, сама са стрепњом и надом.

НИШТА БЕЗ ЊЕ

Ако немаш кондиције, све је залуду, што би рекла моја баба.Њу мораш да имаш и кад бијеш, а још више кад те бију. Кондициони спреман боксер не може бити нокаутиран. Тешко може бити и у нокдауну! На меч се не излази ако кондициони ниси спреман. За меч од три рунде, мораш бити спреман да одбоксујеш десет. Не осам, не девет. Десет! Ако си рикнуо тукући противника у првој рунди, против спремног боксера, у другој и трећој рунди немаш шта да тражиш. Прешао те је, истрошио, надмудрио, па ће у другој и трећој то да наплати. Боксер који не може да истрчи десет километара за отприлике исто време као тркач, није спреман. У ствари, спреман је да попије батине. Не мора да победи у таквој трци, али мора бити пети или шести. Еј, па толико претрчи добар фудбалер током утакмице, а он не добија батине. Кондиција, то је издржљивост. Издржаћеш, ако имаш кондиције. Ако немаш, оде на под! Кондиција је нулти ниво. То није исто што и снага. Можеш имати снаге, па и снажан ударац, али без кондиције, само са снагом, можеш победити само лошијег и неспремног. Немој рачунати да је момак преко пута тебе неспреман. Онда си будала!

КО ЗНА, ЗНА СВЕ!

Војвода Путник ти је најбољи пример познавања материје. Не само да кажу, већ је и истина, да је знао свако брдашце и ливаду у Србији. Сваку и најзабаченију друмски механу и име њеног власника. Знао је ког да постави и кога да замени. Не да смени!. Знао је да се окружи паметним људима. Тако ћемо и ми да радимо. Пред битку на Колубари, заменио је рањеног и уморног генерала Бојовића и поставио генерала Мишића. Мишић, не само што је био у свом родном крају, већ је ту, у том крају, полагао мајорски испит. Мало је рећи да је тај крај познавао као своје двориште. Неком поручнику је том приликом наредио да пребаци два топа на једно брдо и постави их тачно испод неке старе крушке. Одатле би топови требало да туку у слабине непријатељу. Несрећни поручник је рекао да је то немогуће, јер треба проћи брисани простор који је под страшном ватром. Мишић му је запретио, ако топови не буду тамо до сутра у 14 часова, да ће га обесити о ту исту крушку. Сутрадан је поручник јавио да је целу батерију поставио на то место. Мишић га је унапредио у капетана.
Хоћу и ово да ти кажем за војводу Путника. Он није имао посилног, или ако га је имао, никада га није користио за оно што је могао сам да уради. Тако га је, једном приликом, затекао француски амбасадор како чисти своје чизме.
Али војводо, ви чистите своје чизме?
Да, а чије ви чистите?
Што можеш сам, не тражи од другога. Тако и ми треба да радимо.

И ОВО МОРАШ ЗНАТИ

Будале увек нађу разлог да се потуку то нарочито воле на местима где има девојака, али и момака које зовемо избацивачи  Е, са њима се не улази ни у расправу ни у сукоб. Увек их поштуј и ако не можеш да им помогнеш склони се. Ти људи раде тежак посао. Опасан. Немају они времена да се боре. Све завршавају за секунду до пет секунди. Нема их много, двоје до четворо, али чувају леђа један другоме. Један зна, као у „Кад су тикве цветале“, да удари у срце и изазове аритмију код противника. Други ће те погодити у гркљан и изазвати гушење. Џудиста ће те“почистити“, а шта ће ти после радити, можеш да претпоставиш. Један је знао да „баци“ песницу као камен, кога погоди пада као покошен. Свако од њих има неки“специјалитет“.
Опет ти кажем, поштуј те људе, плати им пиће, помози колико можеш, али не ради њихов посао. Видећеш, узвратиће ти када ти буде најпотребније. Мене су више пута спасавали, а нису морали.
Седим у ресторану и ручам. Сам. Иза леђа ми прилази човек који држи руке скрштене на задњици. У једној руци држи флашу са киселом водом. Њему иза леђа прилази други човек. Отима му флашу из руке, хвата га за крагну и изводи га из сале. Човек је хтео да ме удари у главу пуном флашом киселе.
    – Је л’  онај што једе за столом, твој пријатељ боксер?
    – Јесте, зашто?
    – Прилази му Миле Флаша иза леђа.

И ОВО

Неки покоља лежи на поду теретане и ради своје вежбе које нису ни мало лаке. Сметам му да ради своје вежбе. Љути се с правом. Псује. Склањам се уз извињење, али не довољно брзо, по његовој процени. Удара ме по листу из лежећег положаја и жестоко ме псује. Устаје у сед са намером да скроз устане и потиче се са мном. Док је седео, одвалим га дланом и вратим у лежећи положај. Станем му ногом за врат, притиснем и питам га:
Чију си мајку псовао пичко!
Толико ме је разгоропадио, да сам га скоро задавио ногом. Када сам га пустио, још пола сата је кашљао и отежано дисао.
Наравоученије: Не нападај из пасивног положаја, колико год да си јак и самоуверен. Пре него што уђеш у препирку, размотри све  што може утицати на исход могуће борбе. Не грлом у јагоде!

ОДБРАНА

Чему служи бицепс, осим показивању? Служи одбрани. У сваком спорту, ма у свакој области живота, добра одбрана је више од пола победе. Погледај кошарку, свака изгубљена лопта је последица лоше или слабије одбране. Противник се мора потрудити да да кош. Нема лаких поена! У свакој секунди, напад  се мора ометати. Не сме се дозволити да противник промаши кош и поново дође до лопте.. . На тај начин му дајемо шансу да исправи своју грешку. Увек рачунај да ће се лопта одбити и буди спреман да је ухватиш. За бокс, одбрана је 80- 90% победе. Бицепс треба да заустави 30% напада и да умањи снагу напада за још 30%. Једино што стоји на путу ударцу је твој леви бицепс. Сваки упућени ударац, лева рука мора да пресретне, заустави га, скрене га или ублажи. Без јаког бицепса то није могуће. Јак бицепс неће дозволити ударац преко твоје рукавице. Јак бицепс неће дозволити склањање твоје руке. Левом руком се браниш од обе руке противника, пресрећеш и једну и другу руку. Десном руком се браниш само од десне. Корак назад идеш код снажнијег напада противника, док предња рука пресреће његову. Назад увек идеш десном ногом. Напред увек левом. Зашто? Дођи да ти покажем.
Руке су увек у гарду. Никада спуштене, али нимало! Не смеш их спустити ни када судија командује брејк. Тек када и супарник направи корак назад на брејк,  онда можеш спустити руке. Руке подижеш пре команде бокс. Такве грешке не праштам, а супарник их, поготово не прашта. Руке горе, руке горе, јебем ти, руке горе! Гади ми се од идиота који се уздају у своје рефлексе и ескиваже главом лево- десно. Треба и то научити, али основна ескиважа је глава назад. Све остало су глупости које се, без обзира на то, морају знати.

КО НЕ ЗНА ГУБИ

 Борац који зна да се заштити и одбрани, увек побеђује. Био је један наш који је освајао и европске титуле. Страшан ударач! Снажне грађе, бицепси као лубенице, трицепси као змије, разбацане на све стране, али боксерског знања није имао. Тукао га је неки Бугарин кад год је хтео. Како? Знао је да се без страха брани од његових граната, широких крошеа који су углавном цепали ваздух, или завршавали на његовим рукавицама. Бугарин се није плашио његових фијукања, а кад год је требало узвратити, то је радио прецизно и јако. Свима нам је било криво што је наш боксер губио, али морали смо признати, Бугарин је знао бокс, био спреман и знао да се одбрани и нападне, без трунке страха од разбијања. Пустићу ти снимак.
                Добар официр, добар војник увек има план одбране, резервни положај, план „б“, па и „в“, „г“. Ствари не иду увек онако како си желео, али мораш унапред знати шта ћеш радити ако крене наопако.
                Ако је неко решио да те нокаутира, мора те напасти три пута јачом снагом. Супротстављати му се у том тренутку је чиста глупост. Леви директ два- три пута, па десни. Упорно, сконцентрисано, без страха. На сваки корак назад, корак у страну. Кад удариш десном, треба да се стресе, не бој се нећеш промашити, ко јуриша, сам налеће на песницу. Гурај га из клинча и не паничи ако те утера у угао. Наслони се на конопце и одбаци у страну уз кроше.Чим осетиш да му снага јењава, крени ти напред. Не свом снагом,али напред. Свом снагом, једино ако мислиш да је на измаку. Напад умори човека, нарочито кад наиђе на организован отпор. Шта ће остати од њега кад се истроши, то ће зависити од тебе.
                  Сећам се приче једног мајора из војске. Шта ће учинити наша војска, када је са мађарске границе нападне хиљаду или две хиљаде тенкова? Да ли ће се супротставити са исто толико тенкова, ако их има? Не! Организовано ће се повлачити до брдовитих предела, одакле ће их тући артиљеријом и авијацијом. Током повлачења ће тући по тенковима лако покретљиво артиљеријом, бестрзајним топовима, ручним бацачима, тромблонима. Наравно ту су и мине, разне препреке… Циљ није зауставити напад, већ што више тенкова избацити из борбе. Када то буде било могуће, напашћемо са бокова, па онда још јачим снагама фронтално. Тек онда уводимо у борбу велики број наших тенкова. Зашто би смо их жртвовали онда када је њихов напад најјачи?
                  Војне науке су одавно дале одговор како се борити против тренутно најмоћнијег непријатеља. Нема потребе да измишљамо млаку воду. Повлачиш се уз жесток отпор. Када његов напад ослаби, крећеш као онај црвенокоси Македонац из Куманова, директима право напред. Као тенк! Јуриш! Разуме се, нећеш се повлачити ако напад није јак. Одмах заустављаш и одмах нападаш. Нема довољно снаге, а напада? Онда је глуп и то ти је јасно ставио до знања. Свака глупост се плаћа.

НАШИ БОКСЕРИ

  Директима се служе паметни боксери, они дају времена да се сагледа ситуација и да се размисли. Била су два брата, Војвођани. Један леп, паметан и старији, други, млађи, паметан и срчан. Учио од брата, који му је био и тренер касније. Обојица су освајали најзначајније медаље, овај млађи и професионалне. Обојица су имали разорне директне. Млађи је пре значајних мечева слушао наше епске песме уз гусле. Када би изашао из свлачионице и ушао у ринг, био је спреман да погине“ светећи Косово“. Аман, гушио је плач и бес. Тона адреналина! Момци су били полутешкаши.
                  Био је још један лепи плавушан, полутешкаш из Суботице. Сјајан борац! Више је водио рачуна о томе да не прими ударац, него да га зада. Ваљда је желео да сачува своју лепоту. Али када удари? Мајко моја! Главно оружје? Наравно, директ. Успешно се супротстављао у тешкој категорији и једном, тада неприкосновеном Кубанцу. Тада је наступао у тешкој, јер је полутешка била резервисана за оног Пуљанина, од кога су сви ови момци научили уметност коришћења директа.
                   Био је и један Смедеревац који је освајао је европске медаље. Левим директом је погађао плексус и главу, а десни кроше је користио из ескиваже лево- десно. Када приђе, нападао је тело. Имао је преко пет стотина мечева. Свака рунда му је била борба на живот и смрт. Са петнаестак година је почео да се бави боксом и касније се хвалио да тренира два пута дневно. Побеђивао га је један Крагујевчанин који је, такође имао близу петсто борби. Освајао је европске, светске и олимпијске медаље. Нису му одговарали брзи и они који неће да се побију. Био је голубар, као и мој брат, а ја га најчешће спомињем по реченици:
                     Два пута сам изгубио незаслужено, а десет пута победио незаслужено.
                      Такву реченицу може да изговори само прави спортиста. Човек је у току једне године имао педесет два меча! Капа доле! И он се хвалио да тренира два пута дневно. То је некада давало резултате, данас са тако мало тренинга можеш само батине да добијеш
                       Био је и један Подгоричанин, звали су га боксер са три срца! Човек са европским и светским титулама, са професионалном титулом! Каже:
                       Не знаш шта је бокс, ако не паднеш!
                       Онда ја не знам шта је бокс, али лик каже, не као први:
                       Зујање, обамрлост, као да струја пролази кроз тебе. Још каже:
                       Са сваким противником сам могао на пиће после меча.
                       Свака њему част, ја нисам могао.

 ЧУВАЈ СЕ

Девојке су данас опасније од боксера, дроге и алкохола, нарочито оне са запада и из скандинавских земаља. Оно што је теби нормалан секс, њима је силовање, а за то се иде у затвор.
                          Син мога пријатеља је радио у Грчкој. Једне вечери, боље рећи јутра, он и другар су се враћали са посла. Испред своје зграде, на клупи, затекоше две девојке које су неутешно плакале. Упиташе, да ли могу некако да помогну. Уследило је објашњење да их је власница апартмана избацила из стана. Оне су схватиле да имају плаћено још десет дана, а ова је данас уселила нове госте. Тако, сада не могу да пронађу други апартман и немају где да спавају. Момци им понуде свој стан, а ове радосно прихвате. Тог јутра се ништа није догодило, сви су спавали. Следеће вечери су девојке биле гошће у ресторану у коме су момци радили. После радног времена кренуше заједно у провод. Вече се завршило сексом у стану момака. Ништа необично, међутим, ујутру, девојака нема, чак ни њихових ствари. Док су се момци сређивали после спавања, на врата им зазвони полиција. Без превише објашњавања ухапсе их због силовања. Девојке, Норвежанке су, тог јутра, док су момци спавали, спаковале своје ствари, отишле у полицију и пријавиле силовање.
                           Јесте ли имали однос?
                           Јесмо.
                           Јесу ли оне хтеле тај однос?
                           Јесу.
                           Е па, оне кажу да нису дале експлицитан пристанак или бар да се тога не сећају.
                           Више од годину дана, момци су седели у затвору у Грчкој, док се ствар није распетљала. Девојке су у својој земљи уплатиле осигурање за случај силовања. Да би осигурање било исплаћено, силовање је морало бити пријављено полицији. Да ли се то заиста догодило, за осигуравајући кућу није битно. Девојке су дебело наплатили весело вече са момцима, што им је и била намера, а то што су ови провели годину дана у затвору, то заиста нису желеле, али шта оне ту могу. Оне заиста нису рекле јасно:
                           Да, желимо секс са вама. 
Конклудентне радње радње су важне за суд, али не и за осигуравајуће друштво. Девојке су законито узеле свој новац, а момци, законито пуштени на слободу. После годину дана узалудног покушавања да се девојке појаве на Суду у Грчкој. Једна девојка је имала шеснаест година, друга осамнаест. Обе су имале ванбрачну децу, разведене родитеље, једва функционалну писменост стечену основном школом и примале накнаду за незапосленост од Норвешке владе.

ОВАКО

Ти си рођени полутешкаш. Дугачке руке, идеална висина надам се и памет. Бићеш врхунски, као и ови момци које ти споменух. Само ме слушај!
                  Данас ћеш вежбати руке и груди, сутра рамена и леђа, прекосутра…, али сваког дана вежбаш трбушњаке. Они морају бити челични. Ко те удари у плексус, мора сломити руку! Трбушњаци су прва линија одбране. Трбушњаци и кондиција, то је услов без кога се не може.
                  Нисам ти споменуо једног дивног средњаша из Београда. Велики техничар, фер борац са сјајним директом, којег није научио од Пуљанина. Једно време је био у ривалству са црвенокосим боксером из супротног табора. Спортска борба им није кварила пријатељство ван ринга, а ни то што су потицали из два клуба који су традиционално супротстављени. Тешко је побројати све њихове медаље.
                  Било би добро да легнеш пре поноћи и устанеш пре осам, али нећу да устанеш ако ти се спава. Ноћас си касније легао, није битан разлог, касније ћеш и устати. Имамо клизно радно време. Касније почнеш, касније ћеш завршити, али на почетку дана мораш бити одморан.
                 Ја те спремам за боксера у рингу, за фер борбу један на један, али, мораш да знаш да се бијеш и против двојице, тројице. Ако можеш, најбоље је да одеш, или побегнеш. Е, то нећеш моћи увек, а некад нећеш ни хтети.
                 У тучи, све мораш да решиш једним ударцем. Нема ту сакупљања поена. Избегаваш кавгу, убеђујеш, извињаваш се, јасно и гласно кажеш: 
                 Немој брате, јачи сам!
                 Истовремено, чуваш се од изненадног ударца, нарочито главом и намешташ се за “ форхенд“ да нокаутираш дрипца. Одмах затим излазиш, зовеш полицију и хитну помоћ. То никако не смеш заборавити,ако неко други зове полицију, шансе да најебеш су ти огромне. Друго, нокаутирати момка који је вероватно неприпремљен, а можда и припит, опасно је по његов живот.
                  Ако је пошао ножем на тебе, најбоље је да му сломиш ногу, ако већ не можеш или нећеш да побегнеш. Скочиш му у колено. Исто тако ћеш га најпре убеђивати да је све то непотребно. Извинити се, ако ће то да упали. Извињење ће га опустити, јер ће помислити да се плашиш па ће му и пажња попустити. Треба учинити све да до срања не дође. Позиваћеш људе, његове пријатеље, све очевице да не дозволе да до инцидента дође. Пази! Може доћи до ситуације да ти људи сутра буду сведоци на Суду. Новинари ће једва дочекати да оспу паљбу по теби, како си унаказио “ сиротог“ и „невиног“ момка. Паметнији си, мораш да мислиш три корака унапред.

ДОКТОРСКИ

 Морам да ти испричам ситуацију у којој се нашао мој рођени брат, такође боксер. У аутобусу само троје људи, мој брат, згодна жена и неки рмпалија. Жена упорно и огорчено одбија грмаљеве ласцивне предлоге, али овај не одустаје. Најзад, почиње да пипа жену. Возач све то гледа у ретровизору, али не реагује. Мој брат му прилази и тражи да остави жену на миру. Овај му одговара:
       -Прво јебем ја, а теби шта остане!
                 На то му мој брат свеже два директан у главу, па му се то учини мало, те му веже још два. На то громада паде. За то време, возач стаде испред полицијске станице и отвори врата. Мој ти брат излети из аутобуса и утрчи у станицу са речима: 
       -Ја сам доктор П. П., човек у аутобусу малтретира жену! Брзо, молим вас!
                 Тек што је силеџија устао, полицајац улази. Возач потврђује причу, жена такође и насилник остаде у полицији. Испоставило се да је то неки Жика Слон, кога, за опкладу, нико није могао да обори, а где удари… Од једног ударца дуб не пада, али од четири, у секунди! И згодна жена је била нека локална фуфа, али доктор то није знао.

ВИШЕ ЊИХ

 У случају да те нападну двојица, ако су један из другог, онда су будале. Једним ударцем једног па другог. Шта ћеш, поређали се. Када су један поред другог, зависи колико су међусобно удаљених. Ако су близу, крошеом прво левог, шири је замах, кружна ескиважа, па десног, опет крошеом. Када их је троје, прво најближег, десним крошеом, кружна ескиважа, па ескиважа десно лево, па поново десни кроше. Кроше је ударац за тучу. Увек се намешташ за кроше и увек удараш први.
                    Један мој другар је у Ловрану, на такмичењу клапа, наређао њих седам, осам. Липо пивају, али не знају да се бију, а хоће. Двоицу је срушио одмах, а онда поче да бежи. Ови за њим. Увек неко испредњачи. Нагло стане и овај што је истрчао попије нокаут. Овај што је био тик уз њега прође исто. Битно је само да се држиш плана, одмах удараш и још брже бежиш. Сутрадан су, онако са модрицама на лицу, чак и победили.
                     Столица се хвата из очаја, страха и немоћи. Тај који се ње маши, замахује иза главе. Дакле, знаш одакле креће ударац и где ће завршити. Једноставна ескиважа, кроше… Један мој пријатељ је такве успављивао још док су столицу подизали.
                     Друга ствар је када те неко нападне бејзбол палицом или штанглом. Најчешће ће напасти широким замахом, циљајући у главу. Погрешно! Треба да циља у тело, тако сигурно неће промашити, и неће убити, а ти ударац не можеш да избегнеш. Зато се граби столица, не да би ударио, већ да би блокирао ударац. Чим палица додирне столицу, пустиш је, као тенисери рекет када падају. Палица и столица у једну страну, а ти левом ногом укосо у супротну страну, кроше и лаку ноћ.

 ПЛАН

За оно за шта ти је у животу стало, мораш имати план. Један мој пријатељ је могао да освоји, ама баш сваку жену! Аман, како?- питали смо га, очајни што ми не можемо ни део тога.
       -Бато, за сваку жену мораш да направиш план. Неће он пасти сама од себе, па да си најзгоднији. Прво, мораш јој јасно ставити до знања да ти се свиђа. Са дивљењем ћеш је гледати право у очи и рећи: Лепе, дубоке окице, ни мајка не може да их се нагледа. Ако су јој усне посебно исцртане, па није то радила зато да јој нико ништа не каже. Реци јој: 
       -Јел те неки професионалац нашминкао? Усне су ти као код Мерлинке. Ако је груди посебно истакла рећи ћеш: 
        -Са тим грудима можеш одмах у рат. Нико неће пуцати у тебе.
 Наравно, нећеш скидати поглед са њих. 
        -Прелепе су за излог. 
Звучи скоро испразно, али пали:
         -Ух, у тебе се није тешко заљубити. Лепа си. Свиђаш ми се. Гледај мало у страну, пусти да те гледам. Уживам.
 Понека ће ти рећи нешто грубо: 
         -Оооо, извини, ја сам хтео сасвим супротно. Нисам хтео да будем непријатан.
 Следећег пута ћеш рећи:
         -Нећу да будем непријатан, само да те поздравим. 
Нежно јој држиш руку обема рукама и гледаш право у очи. Одмах прелазиш на другу тему или одлазиш.
       Пробај! Ја нисам никад., а он је косио! Све што сам ја освојио било је случајно, неорганизовано, без идеје и плана. Шта ми Бог да. Тако се не побеђује! И још нешто, никад се не одустаје, што би рекли пецароши, тамо где си рибу хранио, тамо и пецаш. Немој хранити за другог.
       Да ти кажем још нешто. Моја радница је крила да жели да постане асистент на факултету. Као да је то нешто ружно, противно закону. Јасна жеља, јасан план и објава на правом месту. Професору или професорима. Има их који ће за то тражити још понешто, али то ће зависити само од тебе.

КАКО СЕ ТРЕНИРА

У боксу се ударци лако науче. За три до шест месеци, могу се довести до савршенства. Рад ногу, ,тј кретање и ескиваже, то се вежба дупло више и никад није довољно. Најбоља одбрана је ако умеш да зауставиш напад повратним ударцем, контром. Најбољи и најтежи нокаути су они из контре. Без добре одбране, нема победе. Скоро сам гледао изјаву једног нашег боксера, после губитка меча на Европским играма. Лице му је било пуно модрица. Вајкао се како је дао све од себе, али није вредело. Каже; 
       -Тренирао сам два пута дневно. 
Меч нисам гледао, али његово лице је показало да је примио много удараца у главу. То значи само једно, слаба одбрана. Да је боксовао у некој тежој категорији, био би нокаутиран.
                  Онај наш тенисер је рекао како се тренира. Тенис се не тренира, он се живи! Момак ће остати боксерчић, али његов тренер није ни тренерчић. Дечкову вољу, жељу и таленат, требало је организовати другачије. Како, када га тренира тупаџија? Младом човеку се глупост може опростити, ако се не понавља, али ако тренер прави глупости, не само да је неопростиво, већ не сме да тренира репрезентативца. Нижи рангови такмичења дозвољавају истоветне грешке. Зато ће и остати ту где јесте. Тај тренер је показао и сву глупост Боксерског савеза.

БОКСЕР ЈЕ ВОЈНИК

 Скоро сам гледао борбу Таjсона и Бербика из 1986. Од првог секунда борбе, приметио сам да је Бербику лева рука сувише спуштена и неактивна. Одмах сам знао да ће завршни ударац доћи са те стране. Ту рупу у одбрани Бербика, Тајсон је регистровао. Да би га заварао, нападао је десну страну, али је припремао коначни ударац. Два пута га је уздрмао са леве стране, да би га трећег пута срушио. Бербик је показао још једну слабост, физички није био спреман. И још једну, уплашио се. Почев од велтер категорије, сваки ударац може да одлучи меч. Нарочито у тешкој категорији. Отворити простор противнику, кроз који ће спровести ударац, једноставно је недопустиво. Због ове рупчаге у одбрани Бербика, чак сумњам да је меч био намештен.
                     Лева рука мора непрекидно да ради. Не сме да буде спуштена ни милиметар. Лева рука кљуца великом брзином и стално. Деконцентрише и излуђује противника. Лева рука, леви директ је одбрана, периметра, мостобран
                    Периметар је зона обезбеђења. Простор у који нико и ништа не сме да уђе. Термин је војнички, али и боксер је војник.
                    Мостобран је простор који војска брани након преласка реке, е да би се и други делови јединице искрцали. Мостобран се припрема у миру. Тренира до изнемоглости. Лева рука је мостобран, рампа,“даље нећеш моћи“, иначе зовем децу!
                    Леви директ се вежба на крушци и врећи. Крушка ће дати брзину, врећа снагу. Гледај како је то радио велики Пуљанин. Гледај шта раде његове ноге. Прекриј горњи део екрана, нека се виде само ноге. Гледај шта ради његова глава и у одбрани и у нападу. Посматрај како руке, ноге и глава раде једно за друго.

ВОЈСКА

Момци који су служили војску, учили су се дисциплини и рутини. Оно што ти старији по чину или функцији нареди, мораш извршити. Изврши, па се жали. Ниси извршио, одбио си наређење? Казна ће бити жестока и за пример. Свакодневна рутина те учи и само дисциплини. Устајање у пола шест са драњем дежурног: Устај војско! Умивање, сређивање себе, собе, наоружања и опреме, постројавање, смотра, дизање заставе, јутарња фискултурна, која подразумева и 1500 метара трчања у чизмама, доручак, постројавање, дневна заповест, шест сати вежбања, дрила по плану, маренда око 11, ручак око 14. Што пре ручаш, пре ћеш бити у кревету, буђење, још два сата дрила, вечера и у 10 су сви сем страже и пожарног у кревету. Током ноћи узбуне, могло их је бити и по 15 месечно. Тако 5 месеци и 21 дан, док се не заврши обука. После је лакше. Првих дана, када су старији војници викали за нама:
       -Умрећете гуштери!
Мислио сам да ћу стварно умрети. Веровао сам да то човек не може издржати. Може, може, и не само то, има војска још хиљаду мука и изненађења. Покретни логор, чета у нападу, понекад и батаљон у нападу, а оне малерозније закачи и велика војна вежба.Тек си 15 дана у војсци, а као да си ту годину. Не можеш више да схватиш да си некада био цивил и да си имао сопствену вољу.
                     Када сам после шест месеци био код куће на одсуству, имао сам неку ванредну ситуацију у којој сам морао да трчим десет километара и да, из трка, одмах уђем у тучу. Чекао сам двадесет минута свог брата и пријатеља, који су трку започели са мном. Стигли су полумртви. Да су морали да се туку, добили би батине да памте. Док сам их чекао, проценио сам да и сам могу да завршим посао.Па ће, онај балавац да каже како тренира два пута дневно. И неко треба да падне у несвест на такву изјаву. Може два пута дневно, али по шест сати!

УВЕК НЕШТО МОЖЕ ДА СЕ НАУЧИ

Још нешто сам научио у војсци:
       -То се мора савладати до аутоматизма!
                      Како се нешто савлада до аутоматизма? Кроз много, много, много понављања. Када су нам први пут показали како се расклапа и склапа пушка, свако од нас је то могао да уради за десет, петнаест минута. Већ за месец дана, свако, али свако је то могао да уради за мање од минут. Аутоматизам дакле, значи, урадити нешто брзо и тачно, без присећања, без размишљања, без присуства свести. Значи, аутоматски. Сваки ударац, а поготово комбинације удараца, морају се изводити, управо тако. То мора бити канонада, али не топова, већ руских каћуша! То морам видети! То хоћу!
                     Јединица у којој сам ја био на oбуци, бројала је сто осамдесет људи. Од тога, нас двоје је било са факултетом, осморо са средњом школом, остало са основном школом или чак неписмено. Сви ти људи су научили исто што и ја. Многи и боље! А, ево какви су то људи били.

ПУШКА НЕЋЕ ДА ПУЦА

У соби командира страже зачу се зујање радио уређаја. Тај се до тада никада није чуо. Ноћ. Један после поноћи. Уплаших се. Не знам како да се јавим.
       -Изволите, заменик командира страже разводник В.
       -Вуко, ти си?
       -Ја сам
       -Неће пушка да ми пуца, Славко овде.
        -Како бре неће? А зашто би да пуцаш?
       -Неко је на жици, а моја пушка не пуца. Ја притискам, она неће!
       -Чекај, Бог те јебо, не пуцај, ево шаљем патролу!
Пристижем са још два војника до стражарског места број 2. Нема никог!
       -Славко где си?
Ево ме код магацина, само будите тиши, чуће вас!
       -Ко да нас чује пизда ти материна! Долази овамо. продра се Македонац Благе, који је био са мном. 
Славко приђе, сада већ мање уплашен.
       -Дај пушка! Па не може да пука закочена, да те ебам у газо
Човек који је на такмичењу, за 5 секунди расклопио и склопио калашњиков у паници није могао да се сети да откочи пушку. Страх не служи томе да нас паралише, већ супротно, да мобилише. Да нам да додатну снагу и памет да се одбранимо или побегнемо. Страх је пријатељ,а када од њега направимо непријатеља, онда и ради за његов рачун.
Нека крупнија животиња је била на жици. Имала је среће што је врхунски обучени стражар није убио, савладан страхом.

ПРАЊЕ ЗУБА

Јутарње постројавање. Смотра после тога. Десетари прегледају оружје и опрему. Све мора бити чисто, уредно, зашивено, испеглано… Војник обријан и подшишан. Сваки недостатак се отклања одмах. Ако ти капетан нешто пронађе, настрадао си и ти и твој десетар. После команде:
       -Оружје на преглед,! 
 Прописно показујеш оружје, али из своје руке. Покушаће да те зајебе и затражиће ти пушку. Одлучно одговараш:
       -Војник никоме не предаје своје оружје. 
Има и таквих, преваре се. Такав,поред казне, бива изложен презиру целе чете. 
После смотре следи јутарње информисање. Четни евидентичар прочита вести са синоћног Дневника, који су сви морали да гледају, а онда капетан држи јутарњу вакелу:
       -Сероњо, када уђеш у нужник, гузицом нишаниш у рупу! Немој да ми сејеш нагазне мине по клозету. Вуковићу,сваком војнику да покажеш како се сере! Ако треба, скини му гаће и посади га изнад рупе. Докле више та говна! Нема овде срања у природи! Има да сере у рупу, Бога му геачког!
Чујем да не перете зубе увече! Шта увече! Ни ујутру ни увече! Вуковићу, ти и ове градске примадоне, Стевановић и остали, да им покажете како се перу зуби. Ко неће, доведите га мени, да му ја покажем како се курцом перу зуби! Ово му је последња прилика да научи да опере говна и из уста. Говна, говна, шта си зинуо, шта мислиш, зашто ти смрди из уста?
Шта ћеш, увече им покажеш како се перу зуби и остале ствари, кад, утрчава у спаваону неки Андреј, Словенац: 
       -Вука, Вука, пријди ! Поглеј, со мило пере зобе!
       -Какво мило? Шта зобе?
Улазим у купатило, кад неки Албанац, да не кажем Шиптар, маже сапун на четкицу и трља ли трља по зубима. Човек пере зубе. Извршава наређење! Чиме ћеш боље опрати, него сапуном? Тај Арифи је постао добар војник!

ПИСМО

Лежим у кревету и слажем писмо својој девојци. Трудим се да је не оптерећујем војничким животом, али распишем се једино када о томе причам.. Војник који лежи у кревету до мене , непрестано гледа у оно што пишем. Напишем девојци крупним, штампаним словима:
НЕКИ КРЕТЕН БУЉИ У ОВО ШТО ТИ ПИШЕМ.!
Овај наставља са „читањем“, чак се и гласно церека.
Коначно му се љутито обратих:
       -Добро бре, знаш ли да је непристојно читати туђе писмо!
       -Ха, ха, ја не знам ћитати.
       -Па, шта онда гледаш?
       -Гледам како лијепо пишеш, само плетеш, рече са нескривеним дивљењем.

ЧОКОЛАДА

Сваки војник је током служења војног рока морао да иде на стражу бар два дана. Обично је то била касарска стража, за коју није била предвиђена посебна обука. Десетари би за пар дана припремили стражаре који су распоређивани на улазима у касарну. За стражу на објектима ван касарне, спроводила се посебна обука. Озбиљна и ригорозна! Обуку је вршио официр безбедности.
Стража на објектима је једини ратни задатак у миру. Оружје је напуњено, а преко ноћи је и метак у цеви, иако је то забрањено.
Стражари су најпривилогованија војска. Оброци дупли, маренда такође. Одређеним данима за маренду смо добијали чоколаду Кремипан од 250 грама, а пошто смо стража, пола киле. Хусеин је само једном појео чоколаду. Сва остала следовања стављао је у своју касету, са намером да, када стигнемо у касарну, пошаље својој деци, која у некој босанској забити, вероватно никада нису јела чоколаду. Са двадесетак година, већ их је имао троје. Сакупио је, Бога ми, два килограма.и радовао се што ће његова деца то појести. Једног јутра, отвара он своју касету, а чоколаде нема. Његов врисак је запарао васиону. Такав бол нисам виђао ни на сахранама на којима су мајке оплакивале своје дете. У тренутку опазих једног стражара у углу спаваоне како нешто трпа у уста. Схватио сам, једе чоколаду коју је овом несрећнику украо. Једе и пљује станиол. Није губио време на размотавање. Два килограма је појео за десетак секунди. Журио, да му не отмемо. Ко зна и колико амбалаже је појео.
Хусеинова деца су добила чоколаде, јер смо оном несрећнику одузимали маренду, све док није надокнадио оно што је прождрао. Поново ти кажем, то су били добри војници!

ОПИСМЕЊАВАЊЕ

Онај што ми је“читао“ писмо, западе мени, да га научим да чита и пише. У почетку је ишло тешко, све док ми човек не рече:
       -Како ћу, болан, нацртати оно што не знам како изгледа и како се зове?
Најпре га научих како се које слово зове. Потом да прочита само један слог са словима која зна. Чита човек:
       -„М“ и „А“.
       -Читај заједно м и а.
       -Заједно м и а.
       -Хајде м а шапатом. Сада још тише. Сада да те не чујем, толико тихо. Сада наглас ма.
Успело је! Већ смо читали и речи и реченице, када сам почео да га учим да пише. Најпре речи од два слова као што су : ја, ти, во, со, па са три, четири пет и шест.
Док смо ми учили, из суседне учионице би се повремено чуло:
       -Пљас!
То је онај професор физике из Загреба учио свог ђака. Сутрадан, на информисању, тај ђак упита капетана:
       -Могул ја код Вуковића да ме ући?
       -Може, а зашто?
       -Ћуо сам да он не бије.
Пређе он код мене, а ја га упитам:
       -Је ли, мајке ти,како си дозволио да те малени Дарио туче? Ти си бар дупло јачи од њега.
       -Ха, ха, па има он право мене тућ!
       -Како бре, има право?
       -Има, има, он мене ући! зачуђен што га питам оно што и његово дете зна..
Учитељ има право да бије, а то значи и тренер, па сад ти гледај где ћеш са тим мојим правом!

БИТИ ЧОВЕК

Ја сам добар човек, а за мене то значи поштен, вредан и храбар. Има још, али ове три особине су најважније.“ Тако је говорио Заратустра моје фамилије , Вукосав, мој деда. Каже, не родиш се такав, већ постајеш такав или никакав. Све што заливаш, даће плод. Све зависи од тога шта наводњаваш
            За време Другог балканског рата, дедина јединица зароби два бугарски војника. Пошто су извукли од њих све податке, командант нареди да се одведу у шуму и покољу.  Поведе он њих у честар, одвеже и пусти.
       -Ајде, фук у шуму!
       -Какво?
       -Фук у шуму, бре!
       -Како се викаш? сав зачуђен.
       -Баш тако, фук у шуму!
       -Поднаредниче, командант рече да их закољемо!
       -Зашто да их кољем, нећемо их јести! Свиња се коље!
       -Шта да кажемо команданту?
       -Па, поклали смо их.
Није прошло ни два, три дана, Бугари заробе њега. Изведу га на стрељање као шпијуна. Пред стрељачки вод истрча војник:
       -Не њега! Тај није хтео да изврши наређење и закоље мене и водника зове се Фукушуму Баштаков.

ЗАРОБИЛИ ПУТНИКА

Шта значи, бити храбар? Значи, контролисати страх, а то даље значи да се храброст учи. Страх служи да мобилише физиологију организма да нападне или побегне. Сврха страха није да паралише. Причао сам ти то. Адреналин који се под страхом излучи, тражи да се одмах потроши, како би се створио нови. Мораш да научиш да контролишеш адреналин. Отуда дрхтавица код боксера. Скакутањем пре меча, боксер управља адреналином и  смирује дрхтање. Први противници ти морају бити борци који су слабији од тебе. Нисам луд да ти прве мечеве организујем против неких убица, који би те одучили од бокса. Када стекнеш мало поверења у себе, а то се зовеа самопоуздање, кренућеш на јаче борце. На самопоуздање храброст се лако лепи, а у боксу то значи да ћеш, са вером у себе, лако и радо кренути на јачег и бољег од себе.Видећеш убрзо да није ни јачи ни бољи. Од свих боксерских особина, признајем само да неко може бити бржи од тебе, али и за то има лека.
Никада и никога не смеш подценити. Знаш ли причу како је Шваба багателисао војводу Путника? У време када је Аустроугарска објавила рат Србији, војвода је био  у бањи у Немачкој. Када је прочитао вест о објави рата, сместа је кренуо пут Србије. На пола пута, негде у Мађарској, ухапсе га и интернирају. Међутим, после пар дана га пусте и овај се врати у Србију и настави да ради свој посао као начелник штаба Врховне команде. Шта се заправо догодило? Неки „мудри“ генерал је саветовао Цара да пусти Путника, јер је матор и болестан, па је боље да он буде начелник генералштаба, него неки млади генерал који је школован у Француској. То потцењивање Путника, скупо их је коштало. Увек се надај најгорем, увек поштуј противника, увек дај свој максимум… Да ли је противник овакав или онакав, то ћеш ти ускоро у пракси проверити, али руке горе и дупе уз зид.

И МИ ЗАРОБИЛИ МЕКЕНЗЕНА

Видиш, о томе ћеш тешко негде да прочиташ, као да то није важна ствар. Читаћеш како је хер фелдмаршал Аугуст фон Мекензен после освајања Београда 1915. наредио да се српски војници сахране и подигне им се спомен обележје, Али о томе да је српска војска, Дринска дивизија, под командом војводе Петра Бојовића ослободила Букурешт, добро си чуо,  и заробила МЕКЕНЗЕНА,  о томе се не прича. Е па, ја ћу да ти причам! Доведен је у Београд, а потом у Мађарску, да би га  после шест месеци вратили у Немачку. Извини, али тај човек је освојио и Београд и Букурешт, а Срби су га заробили ослобађајући Букурешт. Зар у томе нема симболике, хероизма, наравоученија. Зар то није за понос. Тај човек је поживео скоро сто година. Умро је 1945. О томе се срамотно ћути. Разумем што Немац не проговара, зашто ми ГРКОМУЧИМО!   Медаљом се увек дичи.

НЕЗНАЊЕ СЕ ПЛАЋА, ЗНАЊЕ МОЖЕШ ДОБИТИ И БЕЗ ПАРА

Све ово што ти причам, ти  ћеш и без мене научити за годину, две или три, на сопственом искуству. Зашто би губио и шест месеци на нешто што можеш научити одмах?  Учићемо заједно оно што ни ја не знам. Знање је предност увек и у свему. Незнање се у боксу кажњава батинама.
Постоје ствари које ћеш, кад тад,, научити и сам. Биће и таквих које никада нећеш докучити. За многе ствари  неко или нешто,, ће те упутити. Свака реч има своје значење. Чак и да те не питам, знам да мислиш да је КУЋА само кућа, а РУКА само рука. Наука о пореклу речи, етимологија, каже да је рука некада имала значење,САБИРАЧА, а кућа је означавала СКЛОНИШТЕ, ЈАЗБИНУ. Векови су протекли док је кућа почела да означава оно што данас представља ДОМ, а рука, која и данас сабира, руку. И твоје име и презиме носи неко значење. Башта није ни врт ни башта, већ предак, дед. То значи да си од колена, од познатих предака, а не копиле. Коленовићи су ти, на неки начин презимењаци. Башчаревићи, такође. Бранко, то већ сигурно знаш, је онај који брани, штити, не да, не дозвољава, забрањује…
              У нашој традицији, прилично патријархалној, презиме се наслеђује по оцу, тј. по мушкој линији. За такву средину необично је да имамо толико женских презимена. Марић, по некој Мари, Катић по Кати, Јеленић по Јелени, Достанић, Симанић, Томанић… То најчешће значи да је та, нека Јелена, сама одгајала децу,а да јој је муж умро, или што је вероватније погинуо. Много ратова, много смрти. Овај народ као да је вазда живео у време смрти. Еј,  Станић, Ружић, Недић, Вишњић, Смиљанић, Перуничић, до сутра могу да ти набрајам! Ако томе додамо и презимена Удовичић, Бабић, Дедић… Бабићи и Дедић су изгубили и оца и мајку, па су презиме добили по баби или деди. Ратничка традиција ствара борце, зато са нама није лако војевати. Мудро је избегавати сукоб са нама, без обзира што смо мали. И тебе свако мора да гледа да те избегне, да те нерадо напада, чак и када се повлачиш.

ТАКО

Ако немаш кондиције, све је залуду, што би рекла моја баба.Њу мораш да имаш и кад бијеш, а још више кад те бију. Кондициони спреман боксер не може бити нокаутиран. Тешко може бити и у нокдауну! На меч се не излази ако кондициони ниси спреман. За меч од три рунде, мораш бити спреман да одбоксујеш десет. Не осам, не девет. Десет! Ако си рикнуо тукући противника у првој рунди, против спремног боксера, у другој и трећој рунди немаш шта да тражиш. Прешао те је, истрошио, надмудрио, па ће у другој и трећој то да наплати. Боксер који не може да истрчи десет километара за отприлике исто време као тркач, није спреман. У ствари, спреман је да попије батине. Не мора да победи у таквој трци, али мора бити пети или шести. Еј, па толико претрчи добар фудбалер током утакмице, а он не добија батине. Кондиција, то је издржљивост. Издржаћеш, ако имаш кондиције. Ако немаш, оде на под! Кондиција је нулти ниво. То није исто што и снага. Можеш имати снаге, па и снажан ударац, али без кондиције, само са снагом, можеш победити само лошијег и неспремног. Немој рачунати да је момак преко пута тебе неспреман. Онда си будала!

КАФАНА

Приђе мени један момак, док сам седео у кафани са друштвом, и пита ме:
       -Бато, смеш ли да се потучеш са мном на фер?
        -Смем, али шта ти то треба, добићеш батине, па ће ти се педери што седе са тобом данима смејати.
                 Изађосмо напоље, а он би да се договори са мном како ћемо се борити. Знао сам да ће покушати да ме загрли и да ме удари главом. Пустим га да ме загрли левом руком, тј. да ми свој длан стави на потиљак, са намером да ме навуче на своје чело. Све време говори како нећемо да се шутирамо у јаја и како нећемо ударати ногама онога који падне. Их, знао сам, да ако којим случајем паднем, да ће ме шутирати док год буде имао снаге. Повуче ме он ка своме челу, а ја померим главу ка  његовом левом рамену и ударим главом у његово раме, а  он у моје десно. Истог тренутка извучем му кратки аперкат који сам му испланирао, али испало је да је мало дужи. Лепо се чуло како му се круне зуби у вилици. Наравно да је пао. Право назад. Приђох му, пружих му своју леву руку да му помогнем да устане и рекох:
       -Па је л ти мислиш да си прва педерчина која је хтела тако да ме зајебе? Устани пичко, па кад већ волиш батине, да наставимо.
Испипава он језиком своје окруњене зубе и гледа значајно у другаре.
       -Осакатите сваког који скочи,. добацих својим другарима.
Наставимо битку још минут два. Човек упорно покушава да ми прода фору, нећу те десном, видиш да ми је спуштена. Хм, јесте спуштена, али спремна за лансирање. Измамим му тај широки кроше, измакнем се полукорак назад и задам му прави кроше у леви образ. Паде лицем у шљунак
       -Хоће ли још још неко да проба каквог је укуса шодер?
                      Приђоше му другови, разборавише га и уведоше у кафану. Седосмо и ми и стадосмо, самозадовољно да испијамо пиво. Будала са будалама. Иди кући, склањају се. Не треба да будеш ту, а посебно не, да причаш како си га…
                       Кроз неколико минута, човек ми прилази, ја устајем, спреман да га ударим, а он ми пружа руку:
       -Свака част, јачи си
        -Немој опет да ме ваташ на те сељачке фазоне, звекнућу те опет.Изгледа да ништа ниси научио.
        -Не, не, каже, хоћу да ти платим пиво за шанком, али да се прво помиримо.
                        Опрезно, да ме не набоде главом изљубисмо се и одемо за шанк. Даде нам конобар по пиво, куцнемо се флашама и ја принесем флашу уснама, кад  он мене флашом у чело.
         -Имаш ти још доста да учиш, каже ми.
                         Очекивао је да ћу пасти, требало је бар још два, три пута да ме удари у главу. Док сам свеж. На његову несрећу, нити ме је оверио, нити сам пао. Мајчице мила, тукао сам га док год је мрдао. Два месеца није ни покушавао да устане из кревета. Одмах затим се преселио у други град. Није могао да поднесе бруку, да га неко победи.
                        На такве, и још горе ћеш свакодневно наилазити. Било је дана када сам морао и по пет пута дневно да се тучем. Нису то само  локалне табаџије, било је ту и добрих познавалаца бокса и других борилачких вештина, али највише кошаркаша.

ЕРА

То ти је чудна сорта спортиста. Никада човек  не би рекао да су склони агресивном понашању. Све су то момци са по два метра и више. Кондициони, више него спремни. Тешки центри умеју да туку и своје саиграче уколико не слушају. Најопаснији су када су заједно. Туку се тимски, нема везе да ли је у питању један или пет противника. Кад боље размислим, најчешће сам се спонтано потукао, играјући баскет.
                         Био неки Ера, кошаркаш. Два метра и десет, сто двадесет килограма, брз и штетан по здравље. Води лопту хао бек, шутира као крило. Обожаван код спортске раје града. У једном тренутку, поче да се туче по чаршији. Ма, туче, да бије! Редом! Нема мангупа кога није измлатио. Ранко Шериф, газда града и околине, доби батине као мало дете. Мишић( деминутив од миш), криминалац и мафиоз, попи шутирање и брисање прашине градског трга. И ја сам га се прибојавао. Мене је некако прескакао.ја њега такође, али сам имао спреман план како да му се супротставим. Нема другог начина, тући га у ноге и у слабине, кад му приђеш.
                          Сретнемо се, причамо љубазно, уважавамо се. Једног дана, рече ми мој школски друг:
       -Знам ја зашто Ера цвика од тебе.
        -Не цвика тај ни од кога.
        -Цвика, цвика, гледао те је једном како два сата бесно бијеш серије у џак. Држао си џак ударцима под углом од 45 степени,а пре тога си два сата трчао, прошао те колима негде код Чачка, па те онда видео како утрчаваш у салу, бијеш у врећу и после возиш бициклу. Каже:
       -Јебем ти, ја сам овога хтео да бијем ради разоноде. Њега ни метак не би зауставио!.
                            Човек је знао шта је тренинг и поштовао то.
                             Био је неки Александровић,кошаркаш, надимак му је био Боксер. Не без разлога. Само Клеј је ударао брже и прецизније од њега. Никада није тренирао бокс, да јесте , био би бољи и од Клеја. Играо је бека. Сами мишићи од њега! Ни грам сала! Био је пет, шест година старији од мене и био ми је идол у свему. Школован, паметан, јак, леп. После каријере, директор озбиљне фирме. Данима сам туговао, када сам чуо да је умро. Силно сам се обрадовао, када сам му упознао ћерку, права Натали  Вуд. Дивна жена, од исто таквог оца, покој му души!

ДЕДЕ

Моји дедови су били рођени у Турској, у отоманској империји. Деда Вукосав се певајући одазвао позиву на мобилизацију 1912. године. Јурио је за смрћу, сустизао је, али би му ова увек некако измицала, говорећи му: 
       -Узећу те када ја будем хтела, када се умориш од смртохода, када добро напуниш бисаге живота, када ћу имати чиме да се поносим.
 Запутио се те године преко Кумановске, до Брегалничка битке, код Штипа 1913. На брду Тузлија, на једној стени изнад изнад реке Брегалнице, поставио је свој митраљез. Уморила се ова сејалица смрти, прегрејала, отимајући животе. Хладили јој цев влажним крпама као болеснику чело. Не вреди, умукну од врелине паклена справа и ни штектаја више. Млади грнчар, његов вршњак, имађаше своју радионицу одмах испод стене. Ту је момак месио бардаке и посуде квасећи глину својим цевоводом. Направи им момче акведукт из своје радње до цеви смрторадосника. То се данас зове водено хлађење. Смрт поново запева, а Вукосав и Михајло, људи са два краја света се упознаше. Њихова деца, Жарко и Трајанка родиће се тек за 15 година.

ЖЕНИДБА ЖАРКОВА

Фебруара 1927, роди се мој отац, а мајка августа 1928. Ништа се ни тада није могло наслутити иако је тандем населио земљу. Рат, који је 1941. започео, није нашкодио будућим супружницима. Хвала Богу, јер лако је могао, а татиног брата беше однео. Те 1955. лепи поручник, право из Љубљане, ступа на дужност у гарнизону Штип. То би за мене, мог старијег брата и млађу сестру био сасвим небитан податак, да ту није упознао нашу мајку. Да се не лажемо, мој будући отац је већ имао невенчану и трудну жену, коју је оставио на чување свом оцу и мајци у Сјеници. Мој отац са том женом не би био срећан, али не би био ни несрећан. Сваке године би јој допумпавао још по једно дете докле год би могла да рађа, ова би га слушала и тихо обожавала, а он би могао да јебуцка около колико год би хтео.,а Бога ми, хтео је. Није се то добро завршило, на срећу нас троје, јер ти ова жена ненадано побаци баш на дан када Вукосав прими писмо од нашег оца у којем га обавештава да му је девојка, наша мајка, трудна и да мора да је жени. О истом трошку позва и свог оца на свадбу. Диже се деда Вукосав из Сјенице и упути у Штип, овога пута ношен свадбеним маршом. Несрећну жену је касније удао, као да је његова ћерка.

 ПОНОВО НА ПОПРИШТУ
После 43 године, Вукосав Вуковић Брко обрео се на Тузлији поново.
       -Добар дан снајка, је ли ово кућа Михајла Докузова?
       -Така е, кој го бара?
       -Ратни друг још из балканских ратова. Где је?
       -Ее, пријател, Мише лани замина. Туберкулоза.
       -И није знао да ћемо постати пријатељи?
       -Ти ли си татко на Жарко?
Тако се упознаше Вукосав и баба Стефанка. 
Ту, на првој тераси, отетој од стене, некада је била деда Мишетова радња, сада претворена у две пријатно хладовите собе. Ту сам најлепше спавао у свом животу. Између куће и вратница расла је дзердзелија(кајсија) окружена трандафилима(ружама). На доњој тераси, такође одузетој од стене и повезаној са горњом бетонским степеницама, у двема собама живели су Докузови. Тек трећа тераса, у подножју стене била је равна, пространа и земљана. Висинска разлика је била барем 10 метара. На тој трећој тераси су касније моји ујаци саградили куће у којима и данас живи моја најближа родбина. Оне две терасе су продали рођацима који су се презивали Стојанов.
2013. је било 100 година од битке на Брегалници.

КАКО СМО ПРОКОЦКАЛИ МАКЕДОНИЈУ

Игра мој будући ујак Коце ( од Костадин ) кликере испред своје куће. Година је 1933-4. ,можда и касније. Препречио пут српском нареднику на коњу. Ту, пар метара од места где су деда Вукосав и деда Михајло хладили митраљез. Сјаше наредник и пита дечака:
        -Шта си ти мали?
        -Македонац.
Пљас, шамар!
        -Шта си? понавља питање
        -Јужносрбијанац.
Како се управљало Македонијом после 1918. писао је Арчибалд Рајс,али она је изгубљена када је и добијена. Ево шта се догодило деда Михајлу, мом деда Мишету.
Кроз капиџик пролази српски поручник на коњу. Стаје испред грнчарске радње.
        -Мајсторе, дај ми онај бардак. Не тај, онај шаренији. Ама, слушаш ли ти мене геачино, онај шаренији!
Геак и даље греши. Поручник, на коњу улази у грнчарски радњу. Поразбија све што је “ неспретни “ коњ могао, и не сјахавши, сагну се преко седла и узе крчаг који је хтео.
Платио је све што је разбио. Србија је платила више, пар метара од митраљеског гнезда.
Морам ти рећи још ово.
Када је 1908. Аустроугарска анектирала Босну, цар Фердинанд је најбоље царске службенике послао у Босну. Дао им је дупло већу плату него што су је имали у Бечу.
       – Али, величанство, зашто?
       – Зато што су тамо поткупљиви Турци владали. Царски службеник мора са гнушањем да одбије мито, зато што му је царска плата довољна, а правда једина мера.

ТО ЈЕ СЕЉАК

Линија фронта се полако успоставља, супротстављене војске се преко ноћи укопавају. Војсци која је у повлачењу не треба дозволити да се укопа јер, ако јој то успе зауставиће напредовање противника на дуже време. Свака информација о томе која јединица је са супротне стране, ко командује, куда вијугају ровови и траншеје, одакле долази снабдевање… То су информације које се могу добити од “ живог језика“, тј од војника којег си тога дана, тога часа заробио. У мрклој ноћи, без месечине, наш војник пузи према шумици не би ли прибавио податке који ће ваљати за сутрашњи напад. Пуцањ, и војник избрисан из бројног стања. Хајде један, али и други, трећи, као да метак онога што пуца има очи. 
       -По оваквом мраку може да се пуца само по слуху. Преко пута нас је сељак са префињеним слухом! Овоме су крали овце из тора у оваквој ноћи, а он их је кокао. Идем ја. То је био мој деда.
Веза ланац себи за ногу и поче да пузи ка шумици. Шакама чупа траву тако да звучи као да крава пасе и вуче ланац за собом. Застане па поново. У једном тренутку, почне да се удаљава од шуме, али на исти начин.
 Кроз минут, погнут, са кантицом у руци, крај њега прође бугарски воојник, готово га нагази. Жури да му крава не оде у супротни табор пре него што је помузе. Ту га деда зароби. Заиста је у питању био сељак.

НИЈЕ БАЦАО САМО КАМЕЊЕ

Цепа деда дрва, а баба му, са пристојне удаљености нешто цала( шта год значио, то је његов термин).
Боготи ЈЕГДА, шути! 
Ова наставља.
ЈЕГДА, шути!
Трећег пута није било. Секира је полетела. Забила се 50 цм од њене главе. Баба је ућутала.
       -Деда, могао си да је убијеш!
       -Могао сам, да сам шћео, но не шћех. Зашто бих убио жену која ми је ђецу нарађала? Хтео сам само да ућути. Другачије та не би умукнула.
Он је своју Јегду волео. Чудновато, али тако је било. Умео је да контролише своју јарост.

ЗУБИ

Као мали, лако сам правио глупости тако да не чуди што их и данас производим.Тај се таленат рано испољава и тешко се губи, чак и када га не вежбаш. Нешто сам скривао деди, за шта је намерио да ме казни. Ушао сам у његову собу. Нема никога. Незнано како, у соби се створише и деда и баба. Деда ме шчепа отпозади тако да ми је обухватио и руке.
       -Аа, ту си, аламуњо!
Једини део тела којим сам могао да мрднем била је је глава. Тргнем главом уназад, отимајући се, и потиљком ударим деду у уста. Избијем му два предња зуба.“ Цикну деда као гуја љута“ и за трен ме пусти. Ја, трк у другу собу из које нема излаза. Деда за мном, баба такође. Бежим, скачем са кревета на кревет и меркам врата не бих ли кроз њих утекао., а баба ће: 
       -Врата, врата, закључај врата!
У оној горопадини он јој одговара:
       -А како да побегне, ако закључам врата! 
Ту ја схватим да сам добио дозволу да бежим и кренем у пробој. Добијем неколико удараца, али се нађем напољу. За цео живот сам научио шта значи „Могао сам да сам шћео, но не шћех“. Могао је да ме пребије, али није. Могао је и да нисам заслужио, а јесам. Баба би то урадила и не само она. Могао је и да ми не да шансу да побегнем. Могао је да не забрани мом оцу да ме додатно казни Многе је спасило ово што сам научио, али мене највише. Научио сам праштати,а то се учи само ако имаш од кога.

ВОЗ

Крај лета. Сено осушено, уплашћено и сада га ваља утоварити на воз и отерати за Сјеницу. Не знам, пет до десет километра, али каква је то пруга која саобраћа од Врсјеница до Сјенице. Па, и није пруга! Воз је неколико повезаних кола које вуче четворопрег волова. Те године, брат и ја остадосмо у Сјеници до “ воза“.
Деда је одмарао ракију дремајући у хладу једног пласта. Брат и ја се попесмо са друге стране стога и почесмо да голицамо деду сувом травком одозго. Мислећи да је мува или какав год инсект деда би се лупио по лицу у покушају да убије напасницу. Нас двојица у смех. У неко доба деда схвати да смо то ми и примаче бич себи. Он се прави да спава, а ми по старом. Одједном нас ошину бичем, а ми се скичећи скотрљасмо низ пласт. Настави он да спава, док му се брк смешио од задовољства , кад га рођаци пробудише.
       -Деда, ухватили смо их!
       -Кога?
       -Аламуњу и овог старијег.
       -А што?
       -Да их казниш.
       -А зашто да их казним?
       -Зато што су те будили.
       -Па нису будили Господа,идите у пизду материну!
Мислим да га се једино нас двојица од осамсто Вуковића нисмо плашили. Како да се плашиш онога кога волиш?

ДРУГИ ВОЗ

Пошто се ја бавим и језиком и боксом, да ти разјасним и ово. Срби су за воз употребљавали немачку реч ЦУГ. Нормално, јер нису ни имали воз на шинама. Када су га добили, брзо су га удомаћили. Имамо ми речи за све, када има потребе за том речи, а некада и пре.
Стоје два академика, а где би, испред Српске академије наука, иначе врсни познаваоци језика.
       -Слушај, срамота је да ово зовемо РЕМОРКЕР, мислећи на вагон који је прикачен за трамвај.
       -Хајде да измислимо реч која ће означавати РЕМОРКЕР!.
       -Чекај, бре! Је ли Чича, како ти зовеш ово иза трамваја?
       -Ово? ПРИКОЛИЦА!
СВЕ СЕ ЗНА бато, САМО НЕ ЗНАЈУ СВИ!

АУТОБУС

Ништа ме не дефинише боље него прича о дедином зубима и доказ о бацању камења.Никада нисам јурио да нокаутирам већ пораженог противника. Своју надмоћ нисам показивао чињењем већ нечињењем.Само два пута сам човека тукао дивљачки, нељудски. Причао сам ти у причи Кафана. Други пут је било овако.
Остадосмо Дана и ја без цигарета. Скочих да купим, иако је било пред поноћ. На Каленићу можеш пазарити и ракетно гориво у било које доба. Ужурбан, пролазим поред неког момка. Одједном, падам на коловоз и чујем цијук дискова кочница аутобуса. Под аутобусом сам. Осећам снажан мирис устајалог дизела. Повраћа ми се.Чини ми се да је точак аутобуса на мојој нози. Не осећам бол. Покушавам да померим ногу, не иде. Боже, остадох без ноге! Шчепах десном руком бутину и тргох. Панталоне се по шаву поцепаше и нога би ослобођена. Олакшање. Испузах испод аутобуса. Чистим се, кад ме шофер аутобуса пита:
       -Јеси жив? Што те гурну она будала? Једва сам укочио!
        -Која будала? Ко ме гурнуо? 
       -Онај!
Тада сам сазнао шта значи идиом “ пао ми је мрак на очи „. Тукао сам идиота песницама у главу док је беспомоћан лежао. Кад зацвиле: 
       -Немој бато, доћи ће полиција. Ту сам престао.
Зашто ме је гурнуо сазнао сам ових дана, када ме је један рмпалија на сличан начин гурнуо. Нисам му се довољно склонио. Оставих га да лежи, захвалих возачу што је био присебан и одох да купим цигарете.
Улазим у кућу,а Дана ће мени: 
       – Јебо те, ни по цигаре не можеш да одеш, а да не направиш срање!
Те вечери Дана је изгубила више од половине своје вредности. То више није била жена коју сам пре петнаест минута безгранично волео. Оставио сам је да пуши , а ја сам без речи отишао на спавање Срце ми је још дуго ужурбано лупало.

КАКО ЈЕ ИЗГЛЕДАО И КАКАВ ЈЕ БИО

Већ са двадесет година волео је да га слушају и поштују, имајући у виду да је растао покрај мајке Вукане и још пет сестара, то и није чудно. Већ тада је описиван као: прек, поштен, храбар, наопак,леп, пустолован, паметан, лењ, растрошан, безбрижан, праведан, разборит… Ни дана школе није имао, сам ја научио да чита и пише, па се често разметао да су Вук и Вукосав једини Срби који су сами себе описменили и наобразовали. У силним војнама у којима је учествовао, научио је да рукује и артиљеријским мерним инструментима, као што је даљиномер, темпирач…научио је да израчунава азимут, елевација… Све то му је касније, као геометру користило. Суверено је премеравао, трасирао, парцелисао…
       -Где ти је диплома?
       -Не шће Шваба да ми је сачува, важно је да је твоју сачувао.
И као старац имао је најмање 180 цм висине,мршав оштрог, сивог погледа, црне косе и дугих, густих црних бркова, који су се као танки таласи сливали низ ивице усана. Оштрих, али лепих црта лица. Волео је да се шепури у црним коњичким чизмама и чакширама, белој, ланеној кошуљи и прслуку. Између палца и кажипрста држао је дугачку, сребрну муштиклу са усником од ћилибара у облику лопте. И када је умро, имао је скоро целу косу. 

КАКО СЕ ДЕДА ОЖЕНИО

Чуо Вукосав да код неких Ракоњаца у селу Лопиже живи веома лепа девојка која је усвојена. Један вели, лепа, други каже лепотица, трећи прича, нема лепше, а зове се Јегда. Само име је данас ретко, иако прастаро и прасловенско, што значи давнашња, некадашња, пређашња. Име села је такође интересантно. Могуће од прасловенске речи лопуж, што значи место где се вода накупља или од латинске речи лапидеум што значи земљани лонац. Оба значења упућују на глину/ лонац и вододржљивост тј место или више места где се вода накупља. Лопиже су богата налазиштима глине, што је основа за грнчарски занат и производњу земљаних лонаца. Ја то, опет, повезујем са деда Михајлом, Штипом, његовим грнчарским занатом и налазиштима глине у Штипу и околини.
Тек, нађе се Вукосав предвече у близини куће Ракоњаца.
       -Добар дан, домаћине, може ли се коначит?
У то време, сматрало се крајње непристојним не примити намерника на преноћиште. Шта више, оваквом путнику је приношено најлепше што је кућа имала.
Ујутру, Вукосав се умивао, а Јегда га је посипали и држала пешкир којим ће се обрисати. Није губио време.
       -Бил ти мене овако посипала сваки дан?
       -Бих.
Вукосав, који већ беше имућан, брзо је испроси и одведе у Сјеницу.
КАКО ЈЕ ИМЕТАК СТЕКАО

Одлукама Берлинског конгреса 1878. Србија добија независност, али Сјеница остаје под Османлијама, тачније под двојном контролом Турске и Аустрије. Аустроугарска 1908. напушта Санџак и Сјеницу, али анектира Босну. Османлије све теже одржавају контролу јер становништво диже буне и пљачка. Аге и бегови слуте шта ће се догађати, распродају иметак и селе се дубље у Турску. Вукосав је био пријатељ са неким од ага, да ли ће бити Чавић или Хасанбеговић или неки трећи, тек тај је деди врло јефтино продао део имања и побегао у Турску. Уследила је 1912. када генерал Мишић ослобађа Сјеницу. После Великог рата, 1918. Карађорђевићи исељавају муслиманско становништво, а својим заслужним борцима додељују земљу. На тај начин Вукосав добија још земље и постаје један од најбогатијих у крају. Волео је да каже да је своју имовину стекао на памет,сабљу и краља, што је и била истина. Када је, како и зашто постао комуниста, сам Бог зна.

ДУЖНИЦИ

Ретко је одбијао да позајми људима новац, само када су били у питању нечасни људи. Таквима би рекао;
       -Пронађи још двојицу који ће ти позајмити паре, па ћу и ја бити трећи. Међутим, са признаницом или не, било је људи који му о договореном року нису враћали новац. Није трпео ни када му се у наречени дан дужник обраћао речима: 
       -Брко, немам сад, одложи ми.
Таквима би говорио:
       -Роде мој, то да нећеш имати си знао и пре месец дана, а вероватно и раније. Е, тада је требало доћи и рећи, Брко нећу имати. На данашњи дан, ја сам Голубу обећао да ћу му дати паре које ми ти дугујеш. Сада си од мене направио човека који није од речи. Иди и позајми од некога и дај Голубу.
Било је и таквих који се на дан када је требало вратити дуг, једноставно не би појавили. Такви би нестајали из друштвеног живота варошице. Нигде се нису појављивали, бојећи се сусрета са њим. При таквом сусрету радосно би ускликнуо:
       -Благо мени, ето Богдана, носи паре што ми дугује и флашу ракије да се почастимо.
Несретни Богдан, вероватно би се радије сусрео са гујом, али…
       -Брко, што га не тужиш?
       -Он ти је већ на робији, шта ћеш горе од овога.
Часни људи су на дан његове смрти долазили и на самртној постељи му љубили мртву руку и мом оцу враћали дуговано.
Оцу никако није хтео да позајми паре. Каже: 
       -Да је био поштен па рекао дај ми, ја би му дао. Позајми ми, рећи оцу, то је дај ми, али курвањски! Како ја, после, да кажем врати ми сине паре што ти позајмих?
Тако мом оцу није дао паре за ауто, па је овај позајмио од маминог брата. Никада није вратио ујаку паре, али није тражио паре натраг ни када је он позајмљивао. За њега је позајмљено било бачено. Каже мој тата своме тати: 
       -Тата, позајми ми.
       -Не дам.
       -Позајми ми, па имаш.
       -Имам, али ја сам то распоредио таман да ми буде до смрти.
 Таман тако је и било. До смрти, све је расточио.
И није му дао, али да му је мама тражила, дао би јој и оно што је за свој укоп оставио.
Svaki tekst na ovoj strani napisan je sa namerom da ostane — da se vratiš njemu, da ga razumeš drugačije u različitim trenucima života. Ako ti se neka priča posebno dopala, pozivamo te da nastaviš da istražuješ Rankov književni svet i da posetiš ostale stranice našeg sajta, gde poezija i proza zajedno pričaju njegovu priču. Hvala ti što čitaš. Reč živi samo onda kada ima kome da se obrati.

Blog

Pogledaj sve
„Povera i bogomolica“ – beleška o jednoj pesmi

„Povera i bogomolica“ – beleška o jednoj pesmi

od strane | јан 28, 2026 |

Pesma „Povera i bogomolica“ nastala je neposredno posle osnivačke skupštine Komore logopeda Srbije.Na tom sastanku, predsednica Komore je, gotovo usput, rekla:„E, sada imamo sve. Nedostaje nam još samo himna. Da zamolimo Ranka da nam je napiše.“ Do tog trenutka,...

opširnije
Tiha — pesma o bliskosti, tuzi i ljubavi

Tiha — pesma o bliskosti, tuzi i ljubavi

od strane | јан 22, 2026 |

„Tiha“ je kratka pesma.Gotovo haiku. Voleo sam je od trenutka kada je nastala, jer u sebi nosi ono najvažnije — istinu, jednostavnost i tihu pouku. Nije pisana da objašnjava, već da bude. Da stoji uz nekoga. Da ne postavlja pitanja, nego da pruži ruku. Nastala je u...

opširnije

Ranko Vuković

Poezija je moj put da sačuvam ono što vreme želi da izbriše.

Moja Dela
Copyright © 2026 POEZIJA RANKA VUKOVIĆA.