Recenzije

Verovatno zbog veštački stvorene neprohodnosti pesničkog neba, kao i zbog lične introvertnosti, poezija Ranka Vukovića tek sada postaje dostupna širem krugu ljubitelja i poznavalaca poezije.
Zbirka pesama Gorka slova o vremenu i ljubav na kraju nije trenutno opredeljenje niti trenutno traganje Vukovića, već presek višegodišnjeg stvaralaštva individue, koja od deskriptivne apoteoze životu, mladosti, ljubavi i smrti na nekom kraju, istim stvarima daje metafizičku konotaciju.

Vuković na momente dozvoljava čitaocu, poput „Dobror drveta“, da ga ogoli, rastrgne i obezglavi, da bi odmah potom bio svestan da je to samoogoljavanje, samorastrgavanje i samoobezglavljivanje do samouništenja.

Svaka pesma nosi u sebi, ili delu sebe, lapidarijum reči, kovanica i sintagmi, neuhvatljivih za vaskoliku čitalačku znatiželju, ali u svojoj asocijativnoj celini daju se naslutiti poruke pesnikovih vizija.
Gorka slova o vremenu i ljubav na kraju izbor je pesama punih metafora i paradoksa kao i originalnih filozofskih teza, koje negiraju čitav svet idealističkih sistema.

Autor ovih redova nije mogao da izbegne zamku velikih iskušenja, pa će stoga posebno izdvojiti apokaliptičke vizije pesama Nemiri i Izgnanici, koji su sami po sebi dovoljni tumači svekolikog vanvremenskog života i mrenja.

I na kraju, možda je trebalo na početku, sledeći projekat iz književne radionice Ranka Vukovića treba očekivati sa još više radosti, ali i straha.

Beograd, mart 1992.
Dušan Popović

Međaši Ranka Vukovića, neveliki brojem, tek petnaest pesama, više ciklus njegove buduće poetske knjige, pokreću prastara pitanja o umetničkom značaju poezije; da li je pesma ostvarena u misli koju strukturira svojom znakovnošću, ili u jeziku koji misli sobom, svojom semantikom i semiologijom, svojim fonološkim skladom i slojem zvučanja? I još nešto: da li je u pesmi simbol pretežniji od leksičkih uzročnosti sintaksičkih veza, i da li je značenje tako neumoljivo nadmoćno nad znakom? I dalje: da li je putovanje do pesme važnije od njene smislene kodifikacije, to jest, nije li traženje iznad svega traženog.

Ono što je sasvim izvesno u Međašima tiče se same prirode jezika: šifra čitanja ovih stihova nalazi se u čitaočevim razumevanju zaumnog jezika u kojem se Vukovićeva poezija ostvaruje, dakle, u najvećoj avanturi pevanja: u jeziku. Najveća avantura jezika u srpskoj poeziji, ona koja vodi u tamnu svetlost tajne, nalazi se u poeziji Sime Milutinovića Sarajlije, Laze Kostića, Đorđa Markovića Kodera, Gordane Todorović. Tek ako prevaziđe napor svog jezika, pesma progovara svojom tajnom. Otkriva se i dubinama i visinama svog oblika, izvijajući se u zvuk, u jedinstvenu melodičnost.

Vuković se opredelio za poeziju koja ništa ne traži izvan svog jezika, koja je samo jezičko pamćenje – mudrost vremena i sveta zatečenih u jeziku, spremnost i tog vremena i tog sveta da progovore naslućivanjem suštastva u biću jezika koji je uvek nov zato što je uvek isti: pesma govori pesnika onako kako jezik govori nas, po tačnom opažanju Vitolda Gombroviča. Pesnik Međaši stvara novi jezik, on menja jezičku prirodu da bi ostvario autentičnu suštinu pevanja kao svoj pevač – njegove reči su se oslobodile za nova značenja, za nove melodije.

Od mnogih značenja Međaša treba izdvojiti ono koje se zameće u arhetipskom iskustvu, u mitskim konotacijama jezika koji peva. U senzibilitetu ovog pesnika čovek je „trpac“, „žednik“, „plodnik“, „zloočinik“, „smtohod“, mi smo „smrtosrbi“, „smrtoljubi“, uroci su „noćnice zlovetre“, „gorki gorštak vetrovnjak“. Očigledno, boje davno iščezlih vremena sačuvane su u svom mitskom pečatu, svaki doživljaj je fermentovan iz svoje mnogoznačne plodnosti.

I postoji još jedno od bitnih iskustava ove knjige – njena melodija, koja tako neodoljivo podseća na pravoslavno pojanje u njegovoj crkvenoslovenskoj miloglasnosti, čiji se bruj možda najbolje čuje u Ćirilici. Sva prosvetljena u svom domašaju tajne ova pesma se doživljava kao glas u kome prepoznajemo svoje ljudsko i nacionalno biće.

Vukovićeve pesme, originalne u zvuku i značenju, žive u svojim izuzetno ličnim sublimacijama pa zaslužuju brojnije čitaoce od ovoga, zbog čega ih preporučujem za objavljivanje, uveren da je njegovo iskustvo samosvojno, jer je i njihova metaforika neponovljiva. Ilustracije Milića od Mačve u svemu ističu najvažnije nijanse u podtekstu Vukovićevih pesama.

Milutin Srećković

Nove pesme Ranka Vukovića, nastale posle knjige Rasputice, koja je objavljena 1993. godine, imaju podosta odlika koje znače nastavljanje ranije započetog pesničkog rada, ali ima i nečega što je produbljenje, pa i novije. Recenzent Rasputica, uvaženi i svestrano iskusni znalac i proučavalac srpskog jezika, Đorđe Kostić, uočio je i istakao nekoliko osobina pesama Ranka Vukovića: „spontanost“ (varirana kao „skromnost“ i „mirnoća“), „širenje poetskog horizonta“ i „jezik“ („netražene reči koje se same od sebe javljaju“). Naravno, prof. Kostić je te odluke izdvojio kao vredne, značajne i važne za pojavu novog pesnika. Sa najviše pažnje i pohvala Đorđe Kostić je pisao o jeziku ovih pesama.

Novi rukopis pesama Ranka Vukovića u mnogome potvrđuje zapažanja i ocene poštovanog i dragog prof. Kostića. Ali, u ovoj knjizi pesama ima i nečega drugog i drukčijeg, novijeg i za razvoj pesnika važniji. Kao i u prethodnoj knjizi, i u ovoj pesme su mahom kratke, sa jednom rečju u naslovu, sa „opisom“ i misaonošću koje treba da čine sklad sa izrazom. Pesnik nije tako „spontan“ (ako je i bio) – naprotiv, on je tragalac i tragač, skupljač i probirač, često i stvaralac reči ili onaj koji daje osobeni smisao pronađenoj i skovanoj reči. Njegova je pesma jedna vrsta „konstatacije“, ali i ispovesti, predočavanje izvesne „opasnosti“ (za čoveka, za sudbinu, za reč), ali i uteha od saznanja da nešto može biti bolje od onoga kako sada jeste.

U ovom smislu naročito je karakteristična pesma, poslednja u rukopisu, i kao vrsta „poetike“, pod naslovom „Pesma“:

Rana seni grkomorna,
uročnička porod kasni.
Humo srdi utišana,
strašnikom i pričešnikom.
Raskovište nedužnika,
ćirilicom smiraj rasplunjen.

Kad se čitalac zamisli nad ovom pesmom, on će brzo shvatiti da ovo nije poezija koja se lako čita i čiji se smisao brzo dokučuje. Iako kratke, sastavljene kao u dahu, pesme Ranka Vukovića sigurno posvedočuju da je autor nad njima bdio, reči tražio, u sebi se mučio, trudeći se da saopšti nešto novo i neobično. Nema, gotovo, nijedne pesme u kojoj nema nečeg što podseća na pesnikovo tragalaštvo, na novo, na manje poznato osećanje, na novu ili izbirljivu reč.

Tako će on, u raznim pesmama pevati o „sužnju lomigronom“, pominje pesmu koja „zanebesa“ azbuka, ćirilica, biće mu „bogovidica“, u „umoru“ ima „svetonoša“ i „neuklonika“, u drugoj nekoj pesmi postoji „život jednodanka“, i redom dalje izrazi, sa specifičnim značenjem: „onebešeni i obručen pogubnik“, „razdatelji“, „satrpnici“, „bogatitelji“, „trpac i žednik“, „nepokajan gladnik“, „strašnik“, „neimar mramornik“, „mrtorgrobo“, i tako dalje, sa još mnogo primera.

Ima u ovim pesmama dva ili tri stiha koja, možda, mogu da pomognu da se položaj pesnika bolje razumije. U jednoj pesmi Ranko Vuković piše: „…nalazim sebe u svakome/ razlazom krajeve spajam“. (pesma Porod), a u drugoj: „voleo bih da me nije ni bilo“ (pesma Ran). Najpre imamo „identifikaciju“ sa svakim, sa mnogima, a u drugom slučaju – isključivost, prijekor i, moguće, ličnu osvetu. Sve to, u suštini, utiče na raspone i sugestivnosti pesnikovih osećanja. On je često human i raspoložen prema svakome, ali je i mutan, nejasan i zagontan. Njegove pesme koje se ređaju u dobrom, skladnom, ritmičkom slobodnom stihu, nimalo nisu lake za čitaočevo savladavanje, pa i potpuno razumevanje ili „prihvatanje“. Hoće se napor, traži se tzv. kopča za sadejstvo sa pesnikom, razumevanje njegovih misli i osećanja, njegovih izraza i „konstrukcija“. U suštini, to može, za bitnost stvari, da bude i sporedno: Ranko Vuković je pesnik, neobičan, čudnovato nagovešten, ali svoj i osoben.

Beograd, 7. decembar 1994.
Vasilije Kalezić

Zbirka pesama „RASPUTICE“, autora Ranka Vukovića, nije obično delo koje možemo prepoznati već posle čitanja nekoliko stihova. Ovo je delo posebnog značaja, posebnog izraza, posebnog doživljaja i posebne distance i otklanjanja distance prema poetskom doživljaju.

U ovoj poeziji postoje najmanje tri neuobičajenosti koje se lako primete, privuku čovekovu pažnju i dovedu ga u pesnikov svet. Prva osobina je nenametljivo st, spontanost, skromnost i mirnoća. Druga osobina je postepeno širenje poetskog horizonta na sve strane i treća, koja omogućava prethodne dve, to je jezik. Netražene reči koje se same od sebe javljaju. Prirodnost njihovog stvaranja nije došla izvan jezika, preko autora u jezik, već je prišla autoru iz opsežnih širina srpskoga jezika.

Ja nisam imao prilike do sada, da nenametljivost jezika u jednoj pesmi osetim kao reči koje iz jezika izvlače ono što čovek želi da kaže, a često nije u stanju da se izrazi. Nije u pitanju poznavanje jezika nego poetsko stvaranje jezika. Nije u pitanju veština odabira reči, već njihova prirodnost kao u šaptanju. Čitajući ove pesme čovek ne nailazi na njihov kraj, jer jedan stih otvara drugi koji vas ne odbija svojim ponavljanjem, već nas privlači svojim otvaranjem. Pesma koja ulazi u čitaoca, postaje njegova pesma u tolikoj meri da on zaboravlja na autora i identifikuje se sa tekstom.

Zar to nije onaj vrhunac sporazumevanja kada se čovek kreće kroz poeziju kao kroz jednog nepoznatog sebe, a autoru je ime nestalo sa vidika.

Duboka ozbiljnost života koja je u ovoj poeziji dobila svoju ležernost, a to znači intimnost, nenametljivost, što u suštini dovodi do identifikacije čitaoca sa tekstom. Čitalac se oseća posle čitanja ovih pesama drugačije nego pre toga čitanja. Poezija je izvršila svoje delo. Disala je kao vazduhom čitaočeviom, osećanjima i razmišljanjima i ranije ustaljenim iskustvima ništa nije oduzela, samo je u čitaoca sebe unela.

Ovu knjigu treba objaviti što pre. Ne samo zbog toga što će našoj savremenoj poeziji dodati jedan novi vid pesničkog izraza, već posebno što će sve prepreke između poezije i čitaoca otkloniti i uliti se u čitalačku publiku kao blagorodan, utešitelski, roditeljski pogled, koji će ohrabriti čoveka i učiniti ga manje izdvojenim, više spojenim sa svetom u kome živi, jer unoseći taj svet preko poezije u sebe, videće sebe u svakom ljudskom biću kao otvorena poetska ulazišta, u zajedničkih crta sopstveni i svakodnevni život, nalazeći se na autentičnom tlu humanizma, kome ova poezija doprinosi svoj dar.

Beograd, 16. 04. 1993.
Đorđe Kostić