Književni osvrt na pesmu Ranka Vukovića
Postoji umor koji ne dolazi od rada, neprospavanih noći ili godina koje prolaze. To je onaj mnogo tiši, teži umor koji se godinama sakuplja u čoveku dok pokušava da bude shvaćen, da sačuva svoja uverenja i pronađe pravdu tamo gde je možda odavno nema.
Upravo o takvom umoru govori Ranko Vuković. Njegova pesma „Umor“ kratka je po formi, ali u njoj je sabrano čitavo jedno unutrašnje iskustvo: poniženje, istrajnost, razočaranje i, na kraju, nešto što je možda najteže od svega – sposobnost da čovek oprosti samome sebi.
Već u stihovima:
„ponizih se, neuklonik,
i ne bih spasen.“
otvara se snažna protivrečnost. Pesnički subjekt priznaje da se ponizio, ali sebe istovremeno naziva neuklonikom. U toj jednoj reči otkriva se njegova priroda. To je čovek koji je možda pristajao na ustupke, trpeo i spuštao glavu pred drugima, ali se u sebi nikada nije sasvim odrekao onoga u šta veruje.
Ipak, takva žrtva nije donela spasenje.
Posebno je bolan taj kratki završetak – „i ne bih spasen“. U njemu nema velikih objašnjenja, nema optuživanja. Samo saznanje da ni poniznost, ni istrajnost, ni dobra namera nisu bili dovoljni. Kao da je pesnik u nekoliko reči sažeo sva ona životna iskustva u kojima čovek daje mnogo od sebe, a zauzvrat ne dobije ni razumevanje.
U narednim stihovima pojavljuje se raskršće:
„Na raspuću, neućutan,
prizivah istinu,
i ne uslišiše.“
Raspuće ovde nije samo mesto izbora. Ono je slika unutrašnje nedoumice, trenutka kada čovek više ne zna kojim putem treba krenuti, ali još uvek zna šta traži.
A traži istinu.
Važno je što pesnički glas ostaje „neućutan“. Uprkos svemu, on nije prestao da govori. Nije odustao od potrebe da istina bude izrečena. Međutim, odgovor ponovo izostaje.
Izraz „i ne uslišiše“ nosi gotovo molitveni prizvuk. Kao da se obraća nekome od koga očekuje pravedan sud, pomoć ili makar znak da je njegov glas dopro do drugoga. Ali pesma ne otkriva ko su oni koji nisu uslišili njegov poziv. Upravo zato ti stihovi dobijaju šire značenje. U njima se može prepoznati svako ko je nekada uzalud pokušavao da objasni svoju stranu priče.
A onda dolazi preokret.
„U odeždi prava,
iz sveta ishodim.“
Ovi stihovi mogu se razumeti kao trenutak povlačenja iz sveta u kojem pesnički subjekt više ne pronalazi ono za čim je tragao. Ipak, on ne odlazi lišen svega. Njegova „odežda prava“ može se čitati kao poslednje uporište u sopstvenom osećanju pravde, kao nešto što mu niko ne može sasvim oduzeti.
U tom odlasku ima tuge, ali i dostojanstva. Nema više potrebe za dokazivanjem, niti pokušaja da se od drugih iznudi priznanje.
Najdublji smisao pesme, međutim, otkriva se u njenim poslednjim stihovima:
„Darivam sebe visokim čelom,
grehovan, sebi opraštam.“
Ovde se događa nešto izuzetno ljudsko.
Posle svih neuspešnih pokušaja da bude spasen i saslušan, čovek napokon čini nešto za sebe. Daruje sebi pravo da podigne glavu. Ne zato što veruje da je bezgrešan, već upravo zato što zna da nije.
Reč „grehovan“ daje završetku posebnu iskrenost. Pesnički subjekt ne pokušava da sebe predstavi kao nevinu žrtvu koja nikada nije pogrešila. On priznaje sopstvenu nesavršenost. U tome i jeste snaga njegovog oproštaja.
Jer oprostiti sebi ne znači poreći svoje greške. To znači prihvatiti da one postoje, a ipak ne dozvoliti da zauvek određuju našu vrednost.
Zato završetak ove pesme ne doživljavam kao poraz. U njemu osećam olakšanje koje dolazi posle dugog unutrašnjeg sukoba. Čovek koji je toliko dugo očekivao odgovor od drugih sada, možda prvi put, sam sebi pruža ono što mu je nedostajalo.
I upravo tu naslov „Umor“ dobija svoje puno značenje.
To nije samo umor od sveta, nepravde i uzaludnog traganja za istinom. To je i umor od neprekidnog preispitivanja sebe, od potrebe da stalno objašnjavamo svoje postupke i zaslužujemo tuđe razumevanje.
Ranko Vuković ne nudi jednostavnu utehu. On ostavlja pred nama čoveka koji je mnogo toga preživeo, ponešto izgubio, možda i sam grešio, ali je sačuvao dovoljno unutrašnje snage da sebi oprosti.
A možda je to jedna od najvažnijih životnih lekcija: ne moramo uvek dočekati da nas svet razume, da bismo konačno pronašli mir sa sobom.
U toj tihoj, poslednjoj odluci pesničkog subjekta nalazi se ono što ovu pesmu čini posebno bliskom. Iza njenog umora ne stoji slab čovek, već čovek koji je dugo bio snažan. Toliko dugo da je na kraju morao naučiti kako da i prema sebi bude blag.
