Postoje pesme koje se čitaju lako, gotovo u jednom dahu, i postoje one koje traže da se čitalac zaustavi pred svakom rečju.
„Grk“ Ranka Vukovića pripada ovim drugim. Već sam jezik pesme nagoveštava da pred nama nije jednostavna ispovest, već unutrašnji svet sastavljen od bola, traganja, vere, samoće i potrebe da se sve proživljeno pretvori u nešto što može biti darovano drugome.
Već u prvim stihovima:
„Hodim sužanj lomigoran,
na vidištu četvorostranim.“
pojavljuje se čovek koji hoda, ali nije sasvim slobodan. Reč „sužanj“ nosi osećaj zarobljenosti, dok Rankove neobične kovanice dodatno pojačavaju utisak unutrašnjeg loma. To nije samo fizičko kretanje kroz prostor – to je hod kroz sopstvenu muku.
Posebno snažno zvuče stihovi:
„Mnoga jutra bezdomnička,
tužim, tražim ne uzimam,
rane gorim da bih dao.“
Bezdomništvo ovde možemo razumeti mnogo šire od odsustva doma. Ono postaje osećanje nepripadanja, traganja za mestom, smislom ili odgovorom. Lirski subjekt traži, ali „ne uzima“. Njegova potreba nije da prisvoji, već da iz onoga što nosi u sebi nešto stvori i preda drugome.
Upravo zato je stih „rane gorim da bih dao“ jedna od najvažnijih tačaka pesme. Rana više nije samo znak patnje. Ona postaje materijal iz kojeg nastaje pesma. Bol se ne skriva, ali se ni ne nudi kao razlog za sažaljenje – ona se preobražava.
Taj preobražaj postaje još jasniji u stihu:
„tanku pesmu zanebesah“
Reč „zanebesah“ kao da pesmu podiže iznad svakodnevice. Ono što je nastalo iz rane sada dobija vertikalu, okreće se prema nebu, molitvi i nečemu većem od pojedinačne ljudske muke.
Zato u nastavku dolazi i „molitvenost božjačka“. U njoj nema raskoši ni sigurnosti. Ona je skromna, ranjiva i ljudska. Kao molitva čoveka koji ne tvrdi da poznaje sve odgovore, ali ipak podiže svoju reč prema svetlosti.
Ranko pesmu potom opisuje kao „srdoljubnu, kao živu“. Time ona prestaje da bude samo napisan tekst. Pesma dobija srce i sopstveni život. Ona nastaje iz pesnika, ali trenutkom kada je izgovorena ili pročitana više ne pripada samo njemu.
Završni stihovi:
„a tiha svetlost dvojeslova,
mladu muku starostavi.“
donose možda i najlepši paradoks čitave pesme. Muka je „mlada“ – neposredna, sveža i još uvek živa – ali je pesnička reč „starostavi“. Daje joj trajanje. Pretvara trenutnu ljudsku bol u iskustvo koje kao da postoji mnogo duže od jednog života.
I upravo u tome možemo pronaći suštinu pesme „Grk“.
Ovo nije samo pesma o patnji. Ona govori o čovekovoj sposobnosti da od onoga što ga ranjava napravi nešto što će nadživeti samu ranu. Od lutanja nastaje trag, od bola reč, a od lične muke pesma u kojoj se može prepoznati neko drugi.
Jer kada rana pronađe svoju reč, ona prestaje da bude samo rana jednog čoveka – i postaje pesma.
Poslušajte pesmu „Grk“ u izvođenju Ranka Vukovića ovde.
