Postoje ljudi koji ne pišu da bi bili primećeni, niti da bi se uklopili u vreme u kome žive. Pišu zato što u sebi nose reči koje moraju pronaći put do papira. Dok svet žuri, prolazi i zaboravlja, oni zastanu, osluhnu srce i pretoče osećanja u stihove koji ostaju.
U stvaralaštvu Ranka Vukovića oseća se ono najvrednije – iskrenost. U njegovim rečima nema praznine, nema potrebe za dokazivanjem, već samo život pretočen u misao. Tu su sećanja, susreti, putevi, ljudi, radosti i rane koje je vreme ostavilo. Svaka pesma nosi deo duše autora i zato lako pronalazi put do čitaoca.
To nisu samo pesme napisane mastilom. To su zapisi srca, trenuci sačuvani od zaborava i reči koje ostaju da žive i onda kada se stranica zatvori. U njima svako može pronaći deo sebe – neku uspomenu, tugu, nadu ili davno zaboravljeni osećaj.
Jer prava poezija ne traži buku, niti prolaznu pažnju.
Dovoljna joj je istina.
A istina, kada je iskrena, uvek pronađe put do čoveka.