Poezija Ranka Vukovića nosi posebnu snagu upravo u spoju napisane reči, osećanja i načina na koji stihovi oživljavaju kada ih sam autor izgovori.
Govoreći svojevremeno o njegovom stvaralaštvu, Milutin Srećković je za poeziju Ranka Vukovića rekao da njena melodija neodoljivo podseća na pravoslavno pojanje u njegovoj „crkvenoslovenskoj miloglasnosti čiji se bruj možda najbolje čuje u Ćirilici“.
Ove reči ukazuju na jednu od posebnosti Vukovićeve poezije – njenu izraženu zvučnost i ritam. Njegovi stihovi nisu samo zapisani da bi bili pročitani. Kada ih izgovara sam autor, reči dobijaju drugačiji ton, ritam i dubinu, a emocija koja ih prati postaje još neposrednija.
„Sva prosvetljena u svom domašaju tajne, ova pesma se doživljava kao glas u kome prepoznajemo svoje ljudsko i nacionalno biće.“
Upravo u tome može da se prepozna posebna vrednost ove poezije. Ona govori o čoveku, njegovom unutrašnjem svetu, pripadnosti, sećanju i onome što ostaje duboko ukorenjeno u nama. Svaki stih nosi svoj smisao na papiru, ali izgovorena reč otvara još jedan prostor za njegovo doživljavanje.
Zato pesme Ranka Vukovića u njegovom izvođenju dobijaju novu dimenziju. Glas autora donosi ritam i emociju koji se pisanom rečju mogu naslutiti, ali se tek slušanjem u potpunosti doživljavaju.
Pesmu u izvođenju Ranka Vukovića pogledajte [OVDE].