„Tiha“ je kratka pesma.
Gotovo haiku.
Voleo sam je od trenutka kada je nastala, jer u sebi nosi ono najvažnije — istinu, jednostavnost i tihu pouku. Nije pisana da objašnjava, već da bude. Da stoji uz nekoga. Da ne postavlja pitanja, nego da pruži ruku.
Nastala je u jednom krhkom trenutku.
Bila je posvećena ženi koja je plakala, a čije sam suze brisao upravo onako kako je u pesmi rečeno — bez velikih reči, bez potrebe da se tuga objašnjava ili umanjuje. Samo prisutnošću.
Ova pesma govori o tome kako da ostanemo celi.
Da se ne rasipamo, da se ne gubimo u pokušaju da budemo sve svima. Da se ne delimo sobom, već da se delimo ljudima — onako kako umemo i koliko možemo.
Govori i o tuzi.
Ne kao o nečemu što treba potisnuti, već kao o nečemu što treba potrošiti, da bi radost imala gde da ostane.
A ljubav…
Ako je želimo, pesma nas tiho podseća — prvo je moramo dati. Jer ono što je iskreno poklonjeno, uvek pronađe put nazad.
ТИХА
Својим ћу очима,
сузе да ти бришем,
и у косу благовесно ти шаптати
не дели се собом,
дели се људима,
троши тугу да ти радост остане
а љубав ако желиш,
ВОЛИ.
РАНКО ВУКОВИЋ