Ranko Vuković:
„Urednica bloga mi je zatražila da napišem par stvari o susretima sa poznatim umetnicima i piscima. Prva reakcija je bila: ‘Ja se sa takvima nisam susretao.’
Onda se dosetih — a nije trebalo ići daleko.
Sofija Ćuk di Garofani je u Evropi i svetu čuvena tapiseristkinja. Ko nije čuo za nju, ne zna šta je tapiserija. A ta žena je moja sestra!
Eto kakav sam brat — tražim gde nema, a ona usred Pariza.
Sledi pričica o njoj.“
ИЗГУБЉЕНА ДОБИТ
Судија Новаковић је био моћан човек, председник Вишег привредног суда., а то је тада била последња инстанца. Шта ти он пресуди, то ти је. Жалбе више нема. Сви привредни спорови, овде су се разрешавали, а сви „привредни субјекти“ ту су били уписани.
Моја мајка је чувала његово унуче, а ја сам учио Римско право са његовим сином. Судија је требало да ми помогне да добијем посао у једној установи.
-Слушај, директор те куће има спор пред овим судом, не знам да ли да га притегнем и колико? Шта ти мислиш?
-Судија, притисните! Шта можемо да изгубимо?
-Како шта можемо да изгубимо? Можемо да изгубимо добит! Ако ниси добио, то си изгубио. Сада је прилика, а оне се не пружају често. Прилику не ствараш да би је пропустио. Све што испустиш, мораш из почетка. Оно што процениш да не можеш добити, сачекај бољу прилику.
Ево како је моја сестра сачекала бољу могућност:
Њена свекрва је била убеђена да ју је њен син јединац, а уз то и богати гроф, оженио због стомака. Са већ видљивом трудноћом уселила се у палату Леклеркових. Док је гурала своју близаначку трудноћу учила је француски и уписала Лицеј који је био у близини. Породила се, подизала децу и полако завршавала школу. За све то време повремено, а понекад и редовно, добијала би шамар и гомилу увреда кад год би остале саме. Није се Мари плашила ње, бојала се последица ако јој узврати. Ћутала је, трпела и учила. Једног дана свечано је објавила свом човеку да је примљена на Факултет примењених уметности универзитета Сорбона. Свекрва је позвала у кухињу. Мари је знала шта ће се догодити. Пре него што је Миреј стигла да је удари по лицу, севнуо је кроше/ шамар и свекрва се нашла на поду. Устала је, без речи, тетурајући се изашла је из кухиње и више никада није покушала да је удари. Наравно, ни да је вређа. Нокаут/ шамар је опомињао. Мари је сачекала свој тренутак. Могла је то да уради и пар година пре. На тај начин изгубила би све, овако је све добила. Није дозволила себи да изгуби добит. Постала је професор на Сорбони.