Neke priče govore više o vremenu u kojem su nastale nego čitave istorijske knjige. U ovoj kratkoj anegdoti Ranko Vuković donosi sećanje na susret dvojice književnika – Đorđa Kostića i Oskara Daviča – kroz koji se otvara pitanje odnosa književnosti, uticaja i moći. Naizgled jednostavan susret prerasta u priču koja i danas podstiče na razmišljanje.
МУКЕ СА ИЗДАВАЧИМА
Причу сам чуо од професора Костића, нашег песника и сликара надреалистичке провенијенције.
Ђорђе Костић је већ неколико година живео у Калкути и радио у Институту за статистику Индије. Врхунска научна установа, која је изнедрила више нобеловаца.
Оскар Давичо, књижевник и песник, иначе школски друг Ђорђа Костића, није одлазио из земље. Живео је, радио и стварао у Београду.
Нађу се њих двојица код „Пеливана“ на Теразијама. Док су пили бозу( напитак од кукуруза или пшенице, нисам сигуран), Оскар ће упитати Ђорђа:
-Бога ти, шта уради са оном твојом књигом До немогућег?
-Ништа, нису хтели да ми је издају. Кажу, то никога не интересује. А шта теби би да уђеш у политику и Централни комитет?
Оскар му не одговори ништа. Хајдемо, каже, до Нолита да ти нешто покажем.
Упадоше код главног и одговорног уредника у кабинет.
– Дајте другу Костићу каталог са папирима.
Хајде, бирај који ћеш папир.
-Папир за шта?
– Папир за твоју књигу До немогућег.
Костић изабра папир, курир оде по рукопис његовој кући, а Давичо се обрати уреднику:
-Када књига излази из штампе?
– За месец дана.
Вратише се код „Пеливана“.
– Да ли ти је сада јасно зашто сам ушао у политику и ЦК?